Kučkari

Na rang listi „smarača“ prvi su nesumnjivo roditelji koji neprestano pričaju o svojoj deci. Iako je to neoprostiv greh (grešna mi duša) sa stanovišta urbane i civilizovane komunikacije, postoji jedan još teži greh zbog koga se za života ide ravno u pakao: pričati o kućnim ljubimcima. Ubeđena sam da je najdosadnija grupacija ljudi ona koja sebe naziva „kučkarima“. Gori su od „mačkara“. Kad se u nekom društvu zapati priča o mačkama, može da bude zamorno, ali diskusija relativno brzo zamire – razmene se fotografije cica-maca, i kraj priče. Jer, ljubimac nije tu, eno ga kod kuće, hvala Bogu, drema na radijatoru i ne smara svojim prisustvom. Doduše, ima i tu jedna začkoljica: ako se neko slučajno izrekne da ne voli mačke, dolazi do dramatičnog obrta u kojem nesmotreni uvek biva naružen i zauvek etiketiran. (Možda ste gledali film Meet Her Parents u kome otac preslišava budućeg zeta po tom pitanju?)

Sasvim je drugačija stvar sa kučićima i njihovim vlasnicima. Elem, skoro da ne postoji čovek koji ne voli pse (mali je broj ujedenih fobičara), a reći da ne voliš pse ravno je iskazu da ne voliš decu. Drugo, kuca je gotovo uvek prisutna, a gazda oran da celo popodne priča o njemu/njoj: kako laje na policajca, kako je pobedio/la na takmičenju, kako gleda televiziju sa razumevanjem… Većina vlasnika pasa očekuje da se divite njihovim ljubimcima, tj. da hvalite kereću pravilnu građu ili sjajnu dlaku. Zapravo, najmanje što se od vas očekuje jeste da primetite kako ima lepe i pametne oči: „Bože, samo što ne progovori!“ Treće, za sve što urade njihovi voljeni ljubimci postoji opravdanje – ako laje kao sumanut, on brani gazdu, ako ujede čoveka, mora da je posredi neki manijak, ako ujede dete, onda je to zbog toga što je ono zamahnulo rukom, a ako pocepa magistarsku tezu, kuca je bila tužna što je ostavljena sama u kući. Mačkama se ni izdaleka toliko ne toleriše, jer one su „prefrigane i samo smišljaju neke pakosti“. (Sećate se sijamki iz crtaća Maza i Lunja i songa „We Are Siamese, If You Please“?) Psi su, za razliku od mačaka, transformersi koji uspešno imitiraju vlasnika, spremni da odbace pseći a nabace čovekoliki izgled. Kad kuca ugine, daleko bilo, vlasnik pati a njegov bol je društveno prihvatljiv. Tuga zbog uginule mace gotovo uvek je predmet podsmeha okoline, čast izuzecima.

Pas je ravnopravan član porodice i u najvećem broju slučajeva tako se prema njemu i ophode, pogotovo ako je štenac u pitanju. U tom slučaju, bitna razlika između mladunčeta psa i mladunčeta čoveka gotovo da ne postoji: kuva se posebno i za dete i za kucu, igračka za dete, igračka za kucu, krevetac za dete, krevetac za kucu… Parenje i upoređivanje rodoslova, to je tek cirkus. Kućnim psima ne pada ne pamet da zbrišu od kuće, nađu sebi nekakvu partnerku, ostave potomke i vrate se kući, već strpljivo čekaju da im „mamica i tatica“ nađu dobru priliku.

Kučkari se neretko izjašnjavaju da im je to profesija. Nedavno je na državnoj televiziji jedna gospođa izjavila je da je „kučkarka po zanimanju“. Aktivistkinja društva za zaštitu životinja, pogrešno sam pretpostavila. Gospođa je potom zapela da objašnjava televizijskom novinaru da je ona „slobodnjak“, da hrani nekoliko svojih i više desetina pasa lutalica iz kraja, a posebno je naglasila da se ne bavi uzgojem rasnih pasa radi materijalne dobiti. Poznavala sam jednog kučkara, jako ponosnog na svog terijera Đuru. Đura je imao kolekciju četaka kakvom bi se mogla pohvaliti jedna dvorska dama: četka za odstranjivanje nečistoće, četka za uklanjanje donjih izumrlih dlaka, četka za glancanje dlake. Đura i njegov gazda večito su kuburili sa finansijama zato što je neke poslove vlasnik morao da odbije – nije imao ko da čuva Đuru. S druge strane, siroma’ Đura je posle razvoda braka svojih gazda strašno patio. Razvedeni su se dogovorili: Đura je preko nedelje kod mene, a ti možeš da ga uzmeš za vikend! Nije znao ko mu je gazda, niti gde mu je kuća, padao je u depresiju i sve manje ličio na terijera, a sve više na dete razvedenih roditelja.

Kučkari usamljenici, kakvi god uvrnuti bili, ipak ne ugrožavaju okolinu i prilično su simpatični. Osim što su jezivo dosadni. Njih prepoznajemo po pitomim ljubimcima, komunikativnosti i interesovanju za druge pse. Za razliku od njih, kučkari foleri nisu istinski ljubitelji životinja. Kučkari foleri gaje rasne pse, preziru mešance, a lutalice gađaju kamenicama kad god stignu. Potiču iz boljih gradskih kuća, psi su im negovani i najviše od svih liče na svoje gospodare. Ova kategorija ljudi i pasa uzajamno se poštuje, redovna je na izložbama pasa na kojima se preciznije definišu emocije shodno osvojenoj nagradi. Nešto kao brak iz računa. Ponekad se dešava da pas iz doma pripadnika ove vrste biva izbačen iz kuće, pa luta okolo sa ogrlicom. Za jednog malog sivobraon špica iz komšiluka priča se da je izbačen iz kuće, jer im je dosadio. Deca iz komšiluka zovu ga Zloćko zato što reži na ljude. Kažu da su ga bivše gazde tukle.

Postoje i kučkari-silom-prilika. To su oni ljudi koji uzmu štene zbog deteta, a čim shvate da je štene živo biće, neuspešno pokušavaju da ga se reše. I eto tako, pas ostade u kući, kao kolateralna šteta. Dete se izvesno vreme igra sa kucom, a onda ga prepusti roditeljima koji iznad svega mrze dlake u kući i šetnje u zlo doba noći. Pas ubrzo postaje ofucan i jadan, sa tužnim „psećim“ pogledom. Kučkari agresivci su najopasnija podvrsta u ovoj, namah sačinjenoj katerogizaciji. Njihovi psi su, naravno, pit-bulovi ili nekakva druga genetska greška. Budući da su svesni dominacije u prostoru, ne haju mnogo za manire i korektno ponašanje, a ne postoji ni zakon koji bi im naudio. Ponosno ističu da njihov alter ego može da rastrgne pudlicu za nekoliko minuta i uživaju dok im se drugi sklanjaju s puta. Druže se sa sebi sličnima kučkarima, svoje pse hrane živim mesom i prijavljuju za borbe pasa. Ne žive dugo, ni vlasnik ni pas.