Klozetsko pitanje

Da se razumemo, svaki američki javni klozet higijenski je ispravniji od bilo kog balkanskog. Dakle, i kad je štrokav – što u američkom slučaju znači da je regija oko WC šolje lakše zapuštena, da nema pet već samo dve rolne papira, da ima samo sušač ne i papir za ruke, i da dozna za tečni sapun nije puna – on je sa srpske tačke gledišta savršeno uredan. Dakle, minimalni uslovi da se ovim rest rooms poslužiš u čoveka dostojnim uslovima uopšte nisu sporni. Na to nemam primedbi. Bilo bi i cinično da imam budući da dolazim iz zemlje gde javni WC kao institucija i ne postoji, osim za pse i muškarce (park/haustor).

Elem, predmet mog interesovanja jeste neshvatljiva štednja materijala u pravljenju javnih klozeta u Americi (molim samo da se notira da javnih toaleta svuda ima!): između WC kabina nema pravih zidova, pravih vrata, nema privatnosti… To se može videti već po međunarodnim aerodromima: pregrade ne idu do poda nego se završavaju ranije (valjda da ne kucaš nego da možeš empirijski, lakim saginjanjem, da utvrdiš je li kabina slobodna), a materijal od koga su napravljene u najboljem slučaju je malo deblja ploča. No dobro, ti toaleti su uvek puni, gungula je, redosled obavljanja nužde je nasumičan, dakle uvek neko pušta vodu, priča se, u svakom slučaju zvučno ste pokriveni, i niko ne obraća pažnju šta ostali rade. Međutim, na američkom tlu pomenuta pregrada, samim tim i ta toliko okrnjena privatnost, drastično se skraćuje, i svodi ponekad na simboličnu meru. Kabine su od tankog materijala, zazor između vrata i šarki je toliki da možete da se zanimate gledajući žene koje se češljaju ili šminkaju, možete da obavite inspekciju ko ne pere ruke od kolega iz škole pa da se ne rukujete s njima i ne nudite im svoj čips, a mogu i oni da se zabavljaju vašim gimnastičkim pokušajem da bakteriološki neškodljivo po sebe obavite ono zbog čega ste tu.

Poseban problem je urođena balkanska snebivljivost. Nama je tako nekako nelagodno, kao da radimo nešto preko mere nepristojno, ako moramo, recimo, da odemo na „jedno mesto“ u kući u kojoj smo prvi put ili, još gore, u kući osobe koju bismo da osvojimo… Ne ide to da zavodljiva, divna žena skida gaće na tom mestu drugim i drugačijim povodima, ostavlja eventualno neugodne mirise i uopšte ima posla s „malom prostorijom“. S te strane, muška kultura pišanja gde stigneš krije neke psihološke prednosti. Jer, kad neko tako lagano inhibiran uđe u američki javni WC, nađe se u totalnom čudu. Svi žubore bez imalo svesti o tome da nije prirodno raditi to tako bez kompleksa, bez razmišljanja, bez vrebanja zvuka koji bi prikrio ono što nameravate da obavite… Da stvar bude gora, može vam se desiti da vas nepoznati ženski glas iz susedne kabine sasvim uljudno pita ima li u vašoj kabini toalet papira i, ako ima, da li biste bili ljubazni da joj ga dodate… ispod pregrade. Of course!, tobož neusiljeno procediće srpsko devojče, kao da se oduvek tako dodavalo rolnama papira, a ne večito vuklo sa sobom papirne maramice. Ima neke prirodnosti i vedrine u tom američkom pristupu, a nedostupnih nama koji smo doskora klozete pravili izvan kuće, iza svinjca.

Što ne znači da mi nemamo domaću, dosta razvijenu filozofiju u ovoj oblasti. Može se napraviti i podela naših ljudi po njihovim higijenskim navikama. Recimo, po odnosu prema keramičkoj školjki imamo tri grupe: one koji sede, domaćinski, na svakoj koja im se nudi; one koji se penju na nju (misteriju – odakle otisci cipela na klozetskim šoljama diljem Jugoslavije – konačno sam rešila kad su mi neki „veseli rurbani likovi“ dobrodušno ispričali kako su ih to naučili roditelji, sve u cilju „higijenskog pristupa“ problemu; stvar se zakomplikovala kad su omatorili i ojačali, da ne kažem otežali, a nisu apdejtovali svoj klozetski pristup; poznato je i nekoliko nesrećnih slučajeva pucanja keramike pod teretom štikli, cipela broj 45 i svega onoga što ide iznad…); treću kategoriju čine civilizovani. To su oni što su se mučili dok nisu izrasli dovoljno da im ponižavajući skijaški položaj iznad sanitarije ne donosi više rizik od dodirivanja neželjene javne površine; oni koji povlače vodu za sobom; oni koji peru ruke pošto upotrebe svaki, pa i vlastiti klozet; oni koji koriste četku-govnaru i ne ostavljaju tragove za sobom. Podgrupe ove treće kategorije čine delimično civilizovani – oni koji rade bar dve od pomenute četiri stvari; i paranoični – naučeni da se na klozetsku šolju ne seda nigde, ali nigde, osim u sopstvenoj kući, i kod ponekog od familije.

Nažalost, obrazovanje se ne bavi ovim važnim problemom. Toliko priče o verskom i seksualnom vaspitanju, a niko se nije zapitao da li bi valjalo uvesti „klozetsko obrazovanje“ među omladinu. Da se odlepimo već jednom od tih drvenih klozeta na puškomet od kuće, u kojoj se, zaboga, jede, jer ne mogu se te dve, tako različite stvari (da li?!) raditi pod istim krovom. Ukoliko bismo naučili da koristimo WC kako dolikuje čoveku, valjda bi se nešto primilo i na drugim poljima. Mislim, neko ne mora nikada staviti kravatu, pa ni naučiti kako se ona vezuje; ali u klozet mora da ide stalno, svakodnevno, više puta dnevno, ceo život…

Da se vratim na američke klozete, koji su i podstakli razmišljanje na ovu temu: kome je prvom palo na pamet da američke šolje napuni vodom? Ne znam, ali kad sam prvi put ušla u američki WC, pomislila sam gde baš nabodoh zapušen! Kad sam videla da su svi „zapušeni“, shvatih da je u pitanju pravilo. Nisam razmišljala ima li ičeg dobrog u našem sistemu puštanja vode post factum ali, da budem egzaktna, to znači da u Americi ma šta radili radite to u petnaestak centimetara duboku vodu, sa svim posledicama. Ako uzmete u obzir da ona druga kategorija (što se penje na šolju) to obavlja sa visine od pola metra, jasan je učinak po cipelama, nogavicama i okolini. Nije da njih treba uzimati kao probne pilote, ali šteta je neminovna i ako ste od onih „civilizovanih“. Šteta je najmanja ako sedite, ali to se kosi sa svim onim što su vas učili kod kuće. Pomislila sam da je voda tu možda zbog odsustva entuzijazma za uklanjanje tragova. Neko je eksperimentalno utvrdio, na plaži recimo, da su ekskrementi uglavnom plivači te da će voda držati sanitarije čistijim. Nije netačno. U Americi ćete retko naići na usran klozet, a to sigurno nije zato što tamošnji stanovnici s više radosti koriste četku-govnaru…

Korišćenje prostorije u koju i car ide peške svakako mnogo govori o nekom društvu, o nekoj kulturi, o ljudima uopšte. Možda je našem čoveku ostavljena prevelika samostalnost u tom smislu. Možda bi valjalo malo potkratiti i stanjiti ovdašnje pregradne zidove WC-a, te uvesti tako neku vrstu javne kontrole. No kako god bilo, na Balkanu vam još zadugo neće vredeti da tražite toalet papir od osobe iz susedne kabine. I ona koristi svoje papirne maramice. Ili šaku i vrata.