Ja sam Milan Oklopdžić

Pre neki dan me je usred radnog vremena trgao melanholični klavir ušuškan vokalom Rickie Lee Jones sa neke davne plejliste, i to baš ona najskuplja stvar, Coolsville. Atmosferom nežne napukle kapisle jedan impuls lansirao je misao pravac sunčane Kalifornije, a ja sam ostao zatečen, preplavljen žmarcima koji su se polako odmotavali u lik osobe od koje sam čuo za ovu pesmu čitajući jedan intervju iz osamdesetih. Kasnije sam saznao da je Rickie Lee Jones bivša devojka mog starog pajtosa Toma Waitsa iako mi je dotični nikad nije pomenuo. A i kako bi pomenuo kad nikad nismo razgovarali. Što ne znači da mi nije prijatelj, i to jedan od najboljih.

“Otvarajući poštansko sanduče, primetio sam tragove blata na vrhu desne cipele. To mora da je još iz Evrope, ovde neprekidno sija sunce”, početak je romana CA. Blues Milana Oklopdžića, od milošte Mike Oklopa. CA. Blues je roman koji se lako da ukalupiti u ležište gramofonske ploče, pa se najbolje i čita spuštanjem igle na prvu stranicu ove knjige i puštanjem razglasa da obavi svoje. Delo je doživelo dvocifren broj izdanja i štampano je u više od sto hiljada primeraka. Retko koji ulični prodavac nema bar komad onog čuvenog Prosvetinog izdanja u pop art maniru sa krupnim zelenim slovima CA. BLUES, na čijoj je naslovnici devojka koja šmrče limenku Koke – vidi: dizajn Dobrilo M. Nikolić.

Za Miku kažu da je ovaj roman u potpunosti i proživeo, baš kao i Keruak svoje remek-delo Na putu, pa reference na alfu bit generacije u istim redovima sa imenom Milan Oklopdžić nisu retke. Kako je memljivi džez sumnjivih krčmi Američke margine alma mater Keruakovog iskustva, tako je kod Mike žanrovskim spektrom obuhvaćeno mnogo više pravaca koji u raznim pozama koketiraju sa dešavanjima u romanu. Bluz, funk, džez, kantri, rokenrol, psihodelija – sve je tu, baš onako kako je bilo u najboljim danima. O dinamici radnje govori i podela romana na AM i FM, pa se prema prirodi modulacije upravljaju karakteri, radnje i dijalozi. Na internetu postoji i plejlista u kojoj su pesme koje sviraju na FM strani ove knjige, i to sa priloženim citatima.

CA. Blues bio je u užem izboru za Ninovu nagradu 1981, ali je iz političkih razloga na kraju nagrada završila u tuđe korice. Bez obzira na to, Jugoslavija je, i ona raspadnuta i ona pre i ona posle, dobila još jednog belosvetskog književnog barda, koji je već u svom prvom romanu prevalio kilometražu koju decenije budućih novopečenih domaćih književnika nisu dobacile u celoj svojoj pešačkoj karijeri. Zbog toga je bilo najbolje da ostane zaboravljen. Tako je i bilo. Vest o smrti Milana Oklopdžića 2007. ostala je zanimljivost u zabačenim sekcijama pojedinih portala iz tog perioda. Preminuo je 1. jula 2007. godine u San Francisku.

Svoj iskorak iz klasične forme i upečatljiv audio–vizuelni stvaralački tretman pisane reči koji je nagovestio u CA. Blues-u podelom na AM i FM, u drugom romanu Video utvrdio je i proširio: “Roman je snimljen na VTR traci u studiju i kasnije prebačen na VHS video-kasetu”.

Kroz istu prepoznatljivu formu je romanom Metro u proročkom kaledioskopskom prikazu aktera izmaštanog (ili ne) beogradskog podzemlja, ispričao još jednu aktuelnu metaforu koja se na ovim prostorima već generacijama ne leči: “Mislili smo da je podzemlje dole, tako smo i voleli svoj grad. Neko je izmislio taj redosled: upoznaćeš grad ako upoznaš podzemlje. Zlo nije tamo, gore je na površini. Trebalo je da izgradimo metro pa da shvatimo kako dole nema ničega.”

Takođe je napisao još jedan on the road roman pod nazivom Horsless, koji je po formi mnogo bliži CA. Blues-u, samo je radnja smeštena na područje Balkana, a protagonisti su Srbin i Hrvat koji na pragu devedesetih švercuju drogu u komičnom košmaru onoga što bi se veoma lako moglo protumačiti i kao aktuelni balkanski san.

Miku, naposletku, nisu zaboravili baš svi. Naš čuveni režiser, književnik i scenarista Goran Marković i Milan Oklopdžić vodili su aktivnu korešpodenciju neposredno pre njegove smrti. Ova prepiska je objavljena pod nazivom Izmišljeni život. Izdavačka kuća Dereta je posle trideset godina reizdala kultne romane Milana Oklopdžića.

Mika Oklop je i pored popularnosti koju je stekao svojim prvim romanom bio i ostao neuhvaćen, kao ciklon koji je pogodio opštu književnu klimu. Ispred svog vremena, ili pre bezvremen, baš kao i jezik Meskalero u kom se glagoli ne menjaju po vremenima jer ne postoji ni buduće ni prošlo vreme, vladanje tehnikom bezvremenosti upravo se ogleda u stvaranju dela koje ne pripada isključivo jednoj generaciji niti je nostalgični vapaj minule epohe, pa u takvom delu i njegovoj univerzalnoj vrednosti ima smisla potražiti nešto blisko večnosti. Ili bar uživati u bluzu koji kroz Mikinu književnost greje, sija i pucketa kao gramofonska ploča.