Esej

U onim davnim zaostalim, primitivnim i, uopšte, nazadnim vremenima, kao osnov (nacionalnog) razlikovanja važile su tek tričave dihotomije tipa Empirizam vs. Racionalizam. Ili, možda u nekoj update varijanti podele na kontinentalce i ostrvljane. To sve u nekim šesnaestim i sedamnaestim stolećima kada su se još gajili ti divljački/antički običaji čitanja knjiga. Za razliku od modernog progresivnog, civilizovanog i do balčaka tolerantnog sveta današnjice, sposobnog tek za sterilno pljuckanje udalj putem anketa, viceva ili anegdota. S obe strane Lamanša.

Rukovođen nadaleko poznatim galskim entuzijazmom (vidi pod: mrtav konj) i još čuvenijim francuskim smislom za humor, Montenj (Michel de Montaigne, 1533–1592), sasvim ozbiljno, pokušavao je da ubedi ljude u opravdanost skepticizma kao načina života. I smrti. Neuspešno. Još veću kost u grlu mora da mu je izazivala činjenica da je mnogo bolje sreće bio upravo lider suparničke škole mišljenja Frensis Bekon (lord Francis Bacon, 1561–1626). Vredi napomenuti da je ovaj baron – osim što je bio vrhunski majstor mišljenja svog vremena – bio i veseljački sklon krajnje slobodnom i unekoliko kreativnom tumačenju termina „pozajmica“ (šifra: Sir Oliver) zbog kojega je dopao i rešetaka. Ni kriv ni dužan, razume se. Njih dvojica behu rodonačelnici novog stila u književnosti, s tom razlikom da je jedan smatrao da ovaj (stil, to jest) ima dužnost da poučava, dok je drugi rasterećeno tvrdio da je sam sebi cilj i da drugih ciljeva nema.

Esej (ogled) je najčešće pisan u prozi, iako mu ni eskapade u poetsku formu nisu sasvim strane. Novoustanovljeni hibridni žanr, podjednako udaljen od „čiste“ književnosti, filozofije, umetnosti ili naučne rasprave istovremeno sadržava elemente svake od njih. Prostorno, metodološki ili tematski neograničen, polje je potpune autorske slobode (što je redak blagoslov!), ali time ne nužno i oslobođen odgovornosti koja uz nju ide. Lišen obaveze pristupa na Zadatu Temu, težište pomera s onoga o čemu se govori (to se, uostalom, ovako ili onako, može pronaći i na nekom drugom mestu) na način na koji se to čini. Njegov potpuno individualistički (uglavnom novinski) oblik komentara možemo označiti kao lični stav bez ostatka dok su, isto tako, prisutne i edukativne tendencije eseja, pa i one sa didaktičkim karakterom. Sve dosad rečeno uveriće nas u suštinsku ulogu njegovog stvaraoca, nadasve njegove originalnosti i (po pravilu) specifičnog literarnog izražaja.

Svedoci smo sve većeg ubrzanja modernog doba, smanjenja raspoloživog slobodnog vremena i, shodno tome, multiplikovanja događaja munjevitom brzinom što iziskuje trenutne odgovore. Tradicionalne naučne discipline, zbog obaveze poštovanja stroge metodologije, često su nedopustivo spore i neefikasne; a osim toga, redovno bivaju ograničenog dometa na vrlo skromnom uzorku publike. Da ne govorimo o čisto umetničkom načinu interpretacije (fiction) koji nema nikakvih obaveza spram stvarnosti. Zamislite samo događaj označen kao „breaking news“ na nekom od bezbrojnih/kloniranih Sat TV kanala kome je posvećen film, pozorišna predstava ili roman objavljen circa tri ili četiri godine nakon toga. Estetski, umetnički ili istorijski to može biti sasvim zadovoljavajuće, ali efikasno i učinkovito nikako. Prvi su potpuno lišeni lirske dimenzije koja (uz neophodnu dozu izražene Autorske Osobenosti) može biti presudna za opredeljivanje pri kakvom društvenom angažmanu; drugima nedostaje faktografska utemeljenost.

Zahvatiti u nepregledno obilje sveobuhvatne Stvarnosti, a izbeći postavljene zamke deobe (jedinstvene) Celine na parcijalne, razbijene deliće. „Um vidi istinu tamo gde prosti razum vidi razliku“, davno je zapisao jedan klasik. Svaki pravi znalac dobro zna da se u ama baš svakom dostignuću/ideji bilo koje discipline ljudskog duha – nasuprot dogmatskim tumačenjima totalitarnih tipova delatnog (odsek: prevaga snaga Haosa, Bezumlja & Thanatosa nad moždanom masom) i teorijskog (grupa: oslobođeni fizičkog) kova – ima tek hedonistički prepustiti, ne propuštajući zatečenu priliku. Ma šta o tome mislili oni opsesivno/ultimativno opterećeni raznim izmima, jasno je da nikada neće shvatiti pravu stvar. Da prividnu protivrečnost (i njoj srodnu „ozbiljnost“) itekako vredi žrtvovati zarad Nesputanog Momenta Igre – do kraja uživajući u svakom sadržaju koji se iz nje može izvući. Ništa više, ništa manje. Tako nipošto nije čudno redovno a istovremeno konzumirati proizvode naizgled suprotstavljenih, pa i neprijateljskih autora-škola-pravaca. Osim ako ovi nisu poziv na Istrebljenje (crnogorski: Istragu) po bilo kom osnovu.

A do tog momenta, takve ničim izazvane izraze mrtvačke ozbiljnosti akademskog sveta možemo čitati i kao rutinske poštapalice netalentovanih. Zaista, nije li njihov istup neretko tek poligon za paradiranje do-zla-boga-smarajuće Visokoparne Preučenosti? Ako se složimo da jeste, tada ni optužbe kao što su „fah-idioti“ ili u nešto radikalnijoj verziji „obrazovane budale“, nisu sasvim bez osnova. Trajno operisani od Duha, neće razumeti da čovek (vaistinu) jeste stil. Tada ćemo ponovo posegnuti za omiljenim esejističkim favoritima, onim koji će se vazda u pravom trenutku angažovati Tamo Gde Treba i onim koji će, jednako tako, pomalo koketno uživati u svojoj samodopadljivosti. S pravom. Čime će i ta prastara bekonovsko-montenjevska dilema konačno biti razrešena. I neće nam ostati ništa drugo nego da opet izvučemo još jedan fajl iz te beskrajne kartoteke mišljenja, čiji će nam verbalni otisak prsta ostati kao (materijalni) dokaz da ni ovog puta nismo pogrešili.