Dići

Selo Dići se nalazi na Ibarskoj magistrali, na putu za Gornji Milanovac i Čačak, 85 kilometara od Beograda, osam kilometara od Ljiga. Nikada nisam uspela da saznam etimologiju ovog čudnog imena, koje se izgovara sa dugosilaznim akcentom na prvom slogu, a ne kao u glagolu dȉći, sa kratkosilaznim. Dići su postali poznati tek u godinama između 1991. i 1993. kada je ispod površine groblja pored magistrale, u Ninkovića Manastirini, otkrivena srednjovekovna crkva i nekropola Dići, sa vodoravnim mermernim stećcima i čudnim natpisima. Arheolozi kažu da postoje materijalni dokazi da su još od bronzanog doba i od vremena Kelta u Srbiji meštani tu sahranjivali svoje mrtve, tako da poreklo imena možda treba tražiti u nekim drugim, praistorijskim vremenima i izgubljenim jezicima.

U Diće smo išli oduvek, otkako znam za sebe i za svoje dve sestre. Prvih 16,5 godina iz Petrinje u Hrvatskoj, gde sam rođena, sledećih 16,5 iz Beograda, u kome sam studirala, a kasnije iz Soluna, kad sam se udala i krenula da pišem i objavljujem, prvo na grčkom, pa posle mnogo godina i na srpskom. Moja mama je pristala da tata odvede nju i njihovu tada četvorogodišnju Gordanu u Hrvatsku ako joj nađe sličan posao onome koji je radila u Ljigu. I odista, našao joj je posao knjigovođe u poznatoj jugoslovenskoj fabrici „Gavrilović“. Gordanu niko nije pitao da li želi da ide u Hrvatsku. Mami se srce kidalo kada je morala da je odvoji od njene voljene bake Maše, Mašinka joj je bilo pravo ime.

Iz Petrinje smo svakoga leta putovali u Diće, raj na zemlji u kome su živeli naši anđeli: baba, deda i Raca. Put je bio naporan sve dok tata nije kupio prvi auto, stojadina, Zastavu 101. Kretali bismo uveče autobusom Slavijatrans Petrinja, da bismo u Sisku bili u ponoć, kada iz Zagreba stiže vlak, tj. voz za Beograd. Gordana je, sećam se, jedne noći na tom putu od Siska do Beograda pročitala ceo tom Gričke vještice (jedan od četiri) Marije Jurić Zagorke sedeći na torbama u hodniku voza. Ja sam više volela da se prepuštam sanjarenjima i planovima o sledećem danu u Dićima.

Ujutru su nas u Beogradu, na stanici, čekale čuvene PKB pogačice, viršle i jogurt u tetrapaku i poslednja, treća faza puta od Beograda do Dića, autobusom Autoprevoz Čačak. Stigli bismo posle sat i 45 minuta vožnje, ali tada je trebalo popeti se peške, sve sa stvarima, oko hiljadu metara uzbrdo do Ivkovića. Već posle prvog zavijutka iznad Borisavljeve kafane, putnicima Ibarske magistrale poznatije kao „Kafana Takovo“, miris jagnjetine s ražnja koji je golicao naše nozdrve smenio bi se mirisom iz obližnje štale Srećkovića. Istovremeno bi buka sa magistrale utihnula, a umesto nje bi se čulo blejanje ovaca sa obližnjih pašnjaka.

I odjednom, kao da su nas same vile u svom zagrljaju nosile uzbrdo, uz vešto orkestriranu melodiju sačinjenu od cvrkuta ptica, podnevnog ditiramba cvrčaka, zujanja osa, pčela i mušica koje su uporno obletale oko očiju. A kad bismo konačno stigli na ravan ispred kuće, prvi ko bi nas ugledao, uglavnom baba, a kasnije Raca, potrčao bi prema nama. Ispadale su nam torbe u čistu travu, grlili su nas onako umorne i znojave, a u avliji, u hladovini ispod lipe, na astalu je već bilo posluženo slatko od šumskih jagoda ili višanja, babini specijaliteti, i hladna voda iz bunara ili sa Ivkovića izvora. Kasnijih godina, vodu smo sipali iz dvorišne česme „pusti malo nek oteče“. Starijima je služena obavezna kafa mlevena ručnim mlinom, i rakija, dedina prepečenica, tamnožuta od dugog stajanja u orahovom buretu. Omiljena hrana bili su nam mladi kajmak u lepinji, palačinke sa džemom od kajsija ili šljiva, pečurke knjege, one narandžaste, koje smo znali gde rastu, pa nam ih je baba spremala s jajima, kukuruzi ili „muruzi“ pečeni na žaru u pozno leto, ponekad ujesen pečene kruške ili dunje, orasi i med, babina bela čorba, sarma, a ni hladno pečenje nije bilo za bacanje.

Bilo je nas desetak redovnih klinaca. Osim lipe, bile su tu i dve visoke topole koje smo vezali debelim brodskim konopcem i sedeći na njemu leteli pod oblake, da bi sa najviše tačke leta iskakali i kao mačke se dočekivali na noge. Na brdu iznad kuće smo gradili kolibu, molili roditelje da u njoj prenoćimo, a za prvomajske umesto uskršnjih praznika ložili logorske vatre, koje su gorele svuda po okolnim brdima. Jednog leta smo napravili i pozorište, Sterijinu Pokondirenu tikvu, u Gordaninoj režiji. Ona je igrala i Femu, a ja sam joj bila ćerka Evicken. Scenske zavese su bile od babinih ćilima, jer baba je bila u selu poznata tkalja i imala je svoj razboj. Imali smo mnogo gostiju, a posle predstave pod vedrim nebom dobili smo veliki aplauz. Pare od ulaznica smo pošteno podelili i sledećeg dana sišli u Reku, dole na magistrali, da ih potrošimo na razne đakonije. Ako se ne varam, od tog pozorišta u babinom dvorištu potekla je ideja za Pozorište dvorište u Kapetan Mišinom zdanju, čiji je Gordana, pored Petra Zeca, bila jedan od osnivača.

Obe moje sestre su umrle mlade, Gordana na svoj 33. rođendan, a sahranjena je pored bake Maše po svojoj želji; 16,5 godina posle nje je umrla i najmlađa Dragica. Imala je 40 godina i sahranjena je ispod Gordane. Tamo, na porodičnom groblju u Jovanovićima, sahranjeni su svi naši mrtvi, osim tate koji je ostao u Hrvatskoj, na svojoj Baniji ili Banovini, pored svoje majke, a umro je tri meseca posle Gordane. Ovi iz Jovanovića „imaju lep pogled“ preko puta, na svoje Lepopolje, koje danas krase repetitori mobilne telefonije. Vilinskim putem skoro više niko ne ide peške jer je odavno asfaltiran, i tako je stogodišnji san naših dedova postao stvarnost, a dobio je i ime Ulica Gordane Kosanović. Spaja Diće sa susednim Ivanovcima i dalje sa Belanovicom, a saobraćaj je sve gušći jer skoro da nema više ijedne kuće bez automobila.