Besposličarenje

Džoni Keš zasvirao je na telefonu. Dižeš se tek kad si suvišan, šapuće zaverenik, Zoja spava, sočno diše. Zoja je kustos, galeriju otvara u podne. Pišam. Izlećem iz ovala. Česma, uvukla se u nozdrvu, kaplje, svrbi. Na pultu, u kuhinji, zapazio sam smežuranu jabuku; navlačim kaput, ranac, Džoni Keš ponovo se čuje. Obrva je neposlušna pred ogledalom u predsoblju, vraćam se po jabuku, grizem je.

...

Lift fino ponire, zaustavlja se na drugom spratu; ulazi devojka, napadno našminkana, skoro se doselila. Pomišljam da je srednjoškolka i da nema više od sedamnaest; kažem: “Dobro jutro”. Klimnula je glavom, brzo trepće. Putovanje do prizemlja sad dugo traje, mrmlja zaverenik, u ogledalu se trucka. Lift škripi. Devojka se priljubljuje uz oglas za dezinsekciju, zgrčenom šakom prinudila je atome na dodir i oduzela im teritoriju; čeka da prvi izađem, mehanizam se otvorio. Doviđenja, mahnem, matori uljez ostaje u ogledalu.

Odgrizam pitu s pečurkama, uh!, milina, solidnog vremena ima napretek. Ispred haustora majka kinji dete: “Još jednom ako čujem od teta Goce da ne jedeš grašak, zaboravićeš da je Mekdonalds ikad postojao; je li to jasno?” Meni klinac izgleda dobro, pogled mu ćuti jedno odjebi, znam da ću samo tako srkati milkšejk, već predveče, mamice, kad se užurbano vratiš.

Zurim u grafit na fasadi zgrade – Cane Partibrejkers sa zatamnjenim naočarima, stihovi – Moj duh sada slobodno šeta / Videćeš ga na putu za jug! Dečak i devojčica gađaju Canetovu facu jajima, prvo ona, potom on, trkom se udaljavaju. Trgnuo me je glas dekice: “Aman-zaman, gospodine, dokle će nas omladina uznemiravati?” “Večno”, momentalno odgovaram.

Baraka ne daje znakove života; dečak pali cigaretu, deli je s devojčicom, puše šćućureni kod drvenih vrata. Blenu u mene. I ja u njih. Ižvrljani rančevi, pankerske fraze i bedževi; u tom šarenilu oko mi smiruje Dropkick Murphus, belom bojom ispisano ime benda na dečakovoj teget vijetnamci. “Ko si sad ti?”, progovara devojčica. “U principu niko”, uzvraćam. “Čiko, mogao bih da te zadavim ko mačku”, kurčevito nastupa dečak. “Nema potrebe, samo sam u prolazu”, uzvraćam s osmehom. Zablenuo sam se nekud u stranu, osmeh postaje bivši. Devojčica mi nudi cigaretu, nešto drugo je rešenje, pitam: “Zašto ste gađali Caneta jajima?” Dečak istura srednji prst, devojčica ga je nežno počupala za kosu. “Hteli smo da rasplačemo Caneta i da se tako verimo”, kaže devojčica, dodaje: “Odseći ću mu jaja tupim nožem ako se ne bude držao zaveta”. “A što ne idete u školu?”, pitam. “Slušaj, čiko, ne smeta mi što si čudak”, odgovara devojčica. Dečak je poljubio devojčicu u usta; čin zamenjuje novi, još svežiji. I nisam odmah shvatio da više ne postojim.

Hodam, pratim svoj put. Nemam gde da kasnim. Usporavam hod. Matori uljez iz ogledala u liftu šapnuo mi je da ne brinem, izgovor za kašnjenje mladalački je osmišljen.

Zapazio sam je na trotoaru. Zrak ju je pronašao; titra, polovi joj lice. Uleće u krdo, trube, tebi je crveno svetlo! Autobus ne čeka, raznosi progutane reči. Iskapila je vodu, popravila šal; flašicu odlaže u žardinjeru. Iznenada, stala je da pretura po torbi; pogledavši me oštro, kaže:

“Ako nije tu, majke mi, počeću da vrištim.” Zapet na usnama njenog jutra, klimnuo sam glavom i sjurio se pogledom u belinu oglasa: OTKUPLJUJEMO LAPTOPOVE, POVOLJNO Uvijen selotejp na okrajku papira otkriva završnicu slogana za kafu: … započnite sa osmehom. Prene me njen glas: “Pobogu, dete, opet u ustima mrviš smoki”. Ubacila je telefon u torbu pogledavši me tužno. Osmehnuo sam se i slegnuo ramenima; glupo mi je da joj kažem – oprostite, ja o tome ne znam ništa; ipak, pomislim – dete je teatar koji se ne da demontirati. Autobus je pristigao; primakla se vratima, ne miče se. Popevši se u grotlo, jedna baka je graknula: “Ludačo!” Prevoz je mirno nestajao pocrtan rutinom. Dok joj prilazim, gledam u jedino biće koje je preživelo asteroid. “Ni ne primetimo kad upadnemo u nastavak kako ne treba”, kaže i dodaje: “Vazduh je bolji, ići ću peške”. Otišla je. A da me nije pogledala.

Nalazim klupu. Pretražujem oglase. Golo je u granama bubnulo oklopljenu frazu – biće sve u redu. Odlažem laptop. Opterećen svežinom, naglas izgovaram da sam ostao bez posla.