Aberima poslovično sklona javnost se poslednjih meseci živo interesuje za dalje priključenije Zorane Mihajlović – najpre je u oči upala činjenica da nije među članovima novog kabineta Ane Brnabić, zatim je pozornost na sebe ponovo skrenula istupanjem iz stranke, da bi u trećem činu ove mini političke sapunice gospođa Mihajlović najavila formiranje stranke i izlazak na izbore, oročen na period do proleća 2024.
Izlazak iz SNS-a ekspertkinje koja je političku karijeru počela u G17 plus, da bi negde u sumrak Tadićeve vladavine, na konferenciji za štampu koju su naprednjaci upriličili njoj u čast i koja je više podsećala na predstavljanje bombastičnog fudbalskog transfera iz Mančestera u Liverpul, zbilja je redak događaj na srpskoj političkoj sceni, ravno sretanju jednoroga. Nezavisni mediji su jedva dočekali da ugoste gospođu Mihajlović, ne bi li utolili žeđ indukovanu profesionalnom deformacijom da obave intervju sa doskorašnjom pripadnicom vlasti koja gotovo deceniju ignoriše razgovor sa bilo kim ko ne pristaje da postavlja unapred pripremljena pitanja. Uistinu, gospođi Mihajlović se mora priznati da je umela da se „izleti“ i prozbori koju za nezavisne medije, ali veoma retko.
Samo je radila svoj posao
Na poslovično klizavom terenu kod Danice Vučenić, ministarka se odlično držala. Ako ste uhvatili deo snimka njihovog razgovora ili pak pročitali ono što su mediji preneli u pisanoj formi, mogli biste steći utisak da je gospođi Mihajlović dojadilo da prećutkuje javašluk i galopirajuću dekadenciju okoštalog mastodonta u koji se vladajuća politička korporacija pretvorila. Međutim, ako ste intervju gledali otpočetka, i ako ste kojim slučajem tokom čitalačkog života konsultovali pisanije Hane Arent, prepoznali biste istu onu vrstu banalnosti na kojoj je Adolf Ajhman temeljio odbranu na suđenju u Jerusalimu: da je samo radio svoj posao.
Daleko od toga da doskorašnju popečiteljku poredim sa koordinatorom voznog reda železnica Trećeg Rajha, ili da našu, od strane većine građana ove zemlje izabranu despotiju poredim sa okultnim državnim uređenjem koje je industrijskim poduhvatom pokušalo da istrebi jevrejski narod, samo zapažam da je teza Hane Arent o banalnosti zla do te mere pronicljiva da nadilazi epohalne prilike kojim je inspirisana i da u toj njenoj odlici istovremeno leže i genijalnost autorke i poražavajuća spoznaja da je ovaj fenomen svevremen.
Naime, na pitanje novinarke kako je bivša ministarka sudelovala u vlasti koja je sebi dozvolila Savamalu, Jovanjicu, Krušik, Vulinov srpski svet, pisanje Njujork Tajmsa o sprezi vlasti i Belivukovog klana (a ja bih dodao i Milovana Bojića, onog komunistu Vučelu koji svojim političkim delovanjem više doprinosi veri u vaskrsenje nego čitav sinod SPC, zatim helikopter, Doljevac, spot o Oliveru Ivanoviću, predsednikov smeh na izjavu Nestorovića da je kovid najsmešniji virus na svetu, na desetine femicida, to što na Vulina, u vreme dok je bio ministar policije, laje pas obučen da njuši narkotike, te 23 stana Siniše Malog, bogaćenje srodnika aktuelne premijerke i samu činjenicu da je Zlatibor Lončar bio ministar bilo čega), dakle na pitanje kako je, zaboga, sedela u jednoj takvoj vladi, ministarka lakonski odgovara sa „Ono što je bio moj posao, ja sam radila najbolje na svetu. […] Zna se šta je moj portfolio, zna se šta je moj posao. […] Ono što je bio moj zadatak, ja sam ga radila i pravila rezultat.“
Šta je sa političkom odgovornošću
Ne mogu prežaliti što se pokraj gospođe Vučenić nije našla kopija knjige Ajhman u Jerusalimu, jer je mogla ministarku pitati za komentar na odeljak koji glasi: „Mnogi će se danas složiti da ne postoji kolektivna krivica, kao ni kolektivna nevinost, jer kad bi one postojale, niko nikada ne bi bio ni kriv ni nevin. Time se, naravno, ne poriče da postoji politička odgovornost koja, međutim, postoji potpuno nezavisno od onoga što je učinio pojedini član neke grupe.“
Dakako, da je intervju mogao da traje duže nego što je televizijskim formatom predviđeno, mogla bi se povesti rasprava o očiglednim manjkavostima u radu ministarstava kojima je gospođa Mihajlović rukovodila, mada je ona u jednom trenutku nagovestila šta bi bio potencijalan odgovor na ta pitanja, budući da je, paradoksalno, svoje prve dve godine u Ministarstvu energetike i rudarstva i opisala kao „godine u kojima sam shvatila da ništa ne mogu da uradim.“
Dakle, Šredingerova ministarka je istovremeno „radila najbolje na svetu“ i shvatala da ništa ne može da uradi. Šta drugo očekivati u zemlji u kojoj se previđa ona rečenica Hane Arent „da je svaka generacija, na osnovu toga što se rađa u istorijskom kontinuumu, opterećena gresima očeva kao što je i blagoslovena delima predaka.“
Ne čudi što u Srbiji nije pročitana Hana Arent, ali začudno je što stanovništvo koje plebiscitarno tvrdi da brani pravoslavlje previđa onu biblijsku tezu o praroditeljskom grehu i ne uviđa da mu neće biti bolje dok snove prethodne generacije o nebeskoj Srbiji ne zameni sa onim o zemaljskoj. U takvoj Srbiji sa gospođom Mihajlović ne bi razgovarali novinari, već nadležni organi. Uostalom, sama se ponudila da svedoči.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
