Foto: AP
Borba za jednaka prava sa muškarcima u Iranu traje još od 19. veka. Ta istorija puna je uspona i padova. Žene koje od Islamske revolucije žive sa manje prava od muškaraca, u protestima koji traju već tri nedelje pokazuju da od slobode nisu odustale
Protesti zbog ubistva dvadesetdvogodišnje Mahse Amini iz iranskog Kurdistana nastavljaju se već treću nedelju. Podsećamo, Amini je preminula nakon što ju je pretukla moralna policija zbog nepoštovanja pravila o nošenju hidžaba.
Stotine ljudi u borbi protiv iranskih klerikalnih vlasti već je izgubilo živote. Pobuni žena, tokom vikenda pridružili su se i studenti univerziteta širom Irana. Studenti zahtevaju da se na slobodu puste sve njihove kolege koje su uhapšene na prethodnim protestima.
Nošenje hidžaba, što nesumnjivo predstavlja jedan od načina Islamske Republike da kontroliše i najprivatnije aspekte života Iranaca, decenijama unazad je pitanje koje je pokrenulo talase protesta.
Borba žena za jednaka prava sa muškarcima u Iranu traje još od 19. veka. Iako su žene odigrale važnu ulogu tokom revolucionarnih prevrata sa početka 19. veka, izborni zakon 1806. godine izričito je zabranio ženama učešće u političkim protestima. I dalje je bilo uvreženo shvatanje da bi obrazovanje i obuka žena trebalo da budu ograničeni na podizanje dece i očuvanje porodice. Emancipacija žena bila je zabranjena reč.
To nije sprečilo Iranke da se samoorganizuju. Glavni cilj samoorganizovanja bio je obrazovanje žena. Godine 1838. američki misionari otvorili su prvu žensku školu u Azerbejdžanu, a slične škole otvarane su i u Iranu, u velikim gradovima poput Teherana i Tabriza. Međutim, verske vlasti ubrzo su zabranile muslimankama da te škole pohađaju.
Nova borba za obrazovanje krenula je u drugoj polovini 19. veka. Formirala su se polutajna društva žena, a na sastanku 1907. godine usvojeno je deset rezolucija sa konkretnim zahtevima: od osnivanja ženskih škola i ukidanja miraza, kako bi se taj novac iskoristio za obrazovanje žena.
Dvadesetak godina ranije, Saltane, ćerka tadašnjeg iranskog šaha, u svojim memoarima kritikovala je stagnaciju društvenih i političkih institucija u Iranu. Pokrivanje žena velom Saltane navodi kao glavni razlog zašto Iranke nisu mogle da napreduju. Pod napretkom se mislilo na obrazovanje i dalju emancipaciju.
Od 1926. do 1941. Iran je prošao kroz fazu novog buđenja žena. Šah Reza Pahlavi je 8. januara 1936. izdao dekret kojim je eliminisan veo iz iranskog društva, u pokušaju da modernizuje zemlju.
Šah je bio inspirisan „vesternizacijom“ koju je video tokom svojih poseta zemljama poput Turske. Pod njegovom vladavinom, žene su počele da se više angažuju u iranskom društvu, pohađaju univerzitete, druže se sa muškarcima i oblače odeću u zapadnom stilu.
Šahova zabrana hidžaba izazvala je gnev protivnika u verskom establišmentu, a takođe je otuđila mnoge Iranke. Policiji je naređeno da fizički skida velove sa žena, a ponekad ih i tuče jer ih nose. Šah Reza je svrgnut i prognan 16. septembra 1941. jer je pokazivao simpatije prema Hitlerovom režimu, što savezničkim silama nije odgovaralo, čime je okončana zabrana nošenja hidžaba.
Islamska revolucija iz 1979. poništila je mnoge ranije napore monarhije da unapredi prava žena u Iranu. Ajatolah Homeini je nametnuo zakone koji su uključivali rodnu diskriminaciju: plaže i sportovi su bili segregirani po polu, udatim ženama je zabranjeno da pohađaju redovne škole, a žene nisu mogle, na primer, da budu sudije. Mogle su da se školuju i studiraju, ali su u školama i na fakultetima devojke i mladići odvojeno pohađali nastavu. Zakonima koji važe i danas, sve devojke iznad određenog uzrasta morale su da nose hidžab.
Iako su mnoge žene nosile veo tokom revolucije, nisu očekivale obavezno pokrivanje i veliki broj to nije podržao. Na Međunarodni dan žena 8. marta 1979, hiljade ljudi okupilo se da demonstrira za prava žena u Islamskoj
Republici. „U zoru slobode, sloboda je odsutna“, glasio je njihov slogan. Muškarci su se takođe okupili u podršci ženama. Iranska omladina ustala je da protestuje protiv gušenja ženskih prava.
Posle dvehiljaditih, tokom nekoliko talasa protesta podstaknutih lošom ekonomskom situacijom zbog američkih sankcije, bilo je pokušaja da se pitanje obaveznog hidžaba ponovo pokrene. U ovom trenutku mnogi kažu da su masovni protesti doveli do tačke iz koje nema povratka. Videće se tek da li je iranska vlada spremna bilo kakve promene.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Pod vlašću Aleksandra Vučića, Srbija godinama nije načinila nijedan korak ka Evropskoj uniji, naprotiv. Dok komšijske zemlje mogu ubrzo postati članice, vlasti u Beogradu imaju druge prioritete
Da li se zaista ispisuju poslednji dani Ćacilenda? Na njegovom uličnom delu, saobraćaj ponovo najkasnije od 5. januara, najavljuje predsednik Srbije Aleksandar Vučić
Kakva nas politička 2026. godina očekuje? Hoće li pobunjeni građani dobiti obećane izbore? Kako će se razvijati studentska borba, a kako će se ponašati vlast?
Priprema se bina, spekatakl u Beogradu na vodi snimaće eskadrila dronova, a u Zimskoj bajci odbrojava se do Ekspa. Kako se Beograd na vodi sprema za doček 2026?
Ćacilend je pretvoren u „Božićno seoce“, kako ga zovu vladini tabloidi. Za 31. je na meniju silna besplatna hrana - samo nije najjasnije ko sve to plaća
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
