Izvukao je italijanski filozof Đorđo Agamben, pokušavajući da shvati Holokaust, jednu staru figuru rimskog prava, hommo sacer, „sveti čovek“: čovek koji se sme nekažnjeno žrtvovati. Dakle ubiti.
Da bi tako nešto postalo moguće osoba je, najpre, morala da bude, prema jednoj paradoksalnoj formuli, zakonski lišena svake zakonske zaštite.
Jevreji u nacističkoj Nemačkoj, na primer, najpre su Nirnberškim zakonima bili lišeni pravno-političkog (građanskog) statusa, što je otvorilo vrata nacističkim logorima za uništenje.
Ljudi lišeni pravno-političke forme svode se na goli život koji, obično, manje vredi od, recimo, zaštićene životinjske vrste, ili dragog kamena.
Nacistički logori bili su prostor u kojem zakoni nacističke Nemačke nisu važili. Svako je mogao da ubije logoraša, a da ne bude, zbog toga, kažnjen. Ljudi su i odvođeni u logore da bi bili ubijeni.
Pošto su kosovski Albanci preuzeli punu vlast (plena potestas) nad teritorijom Kosova, Srbi koji i dalje žive na Kosovu našli su se u položaju osoba koje zakoni države koju su smatrali svojom (Srbija) – ne štite (jer nema nikog da te zakone sprovodi), a da li priznaju zakone Kosova, odnosno da li njih kosovski zakoni prepoznaju kao građane Kosova, veoma je nejasno.
U ovom trenutku, dakle, lišeni pravno-političke zaštite, svedeni na goli život, Srbi s Kosova veoma su blizu statusa Agambenovog hommo sacera: ko bi, i pred kim, odgovarao ukoliko bi neko hotimično povredio Srbina s Kosova?
Rekapitulacija
Nije isključeno da je, do pre neki dan, bilo građana Srbije koji nisu shvatili – za ovih četvrt veka – da su Vučić, Milošević, Dačić, Šešelj predali Kosovo na upravljanje kosovskim Albancima odmah posle veličanstvene pobede nad NATO savezom 1999. godine (kako nas je obavestio tadašnji predsednik Srbije; to jest, nije nas obavestio da je predao Kosovo, nego da smo do nogu potukli NATO).
Pre nekoliko dana kosovske vlasti preuzele su i ono malo preostalih srpskih institucija na Severu Kosova, od Vučićeve Srpske liste ni traga ni glasa – sklonilo se to na vreme, zaimalo u međuvremenu pa mu se može, ostala samo sirotinja koja osim golog života više nema ništa – a sam Vučić se, iznenada, malo izgubio u smeru suprotnom od Kosova, skoknuo do Loznice da peče palačinke vojsci i opsenjuje prostotu.
Neprijatno, valjda, čoveku što više nema apsolutno nikakvu kontrolu ni na jednom delu teritorije kojem je posvetio silne suze, zaklinjanja, dramolete, busanje u prsa…
Napadno odsustvo prenemaganja i cmizdravih izjava, dakle napadno njegovo neprogovaranje o Kosovu usred neprestanog klepetanja bilo o čemu, jasan je znak za srpsku sirotinju sa severa Kosova da počne da pakuju kofere, s nadom da će te kofere živi da dovuku do granice sa Srbijom.
(Kosovski Albanci ne deluju kao zajednica koja poštuje visoke standarde manjinskih grupa. Verovatno je uzaludno nadati se da bi većinski živalj, i to sebe radi, mogao prema ljudima sa severa Kosova da postupa ljudski – a ne kao Vučić i onaj što je vikao u telefon „Aco Srbine“, a sad ga nigde nema.)
Litijum umesto odbrane srpstva
Na Kosovu, dakle, Vučić nema šta više da „kopa“, pa se preorijentisao na litijum, a za kosovske Srbe koga briga. Njega sigurno nije. Uspešno je završio posao i sada kreće na novi zadatak. Nek se spremi Loznica s okolinom.
Ostvari li naum i preda li Loznicu s okolinom nekoj tamo australijskoj firmi čuvenoj po tome što je savršeno nije briga šta ostavlja iza sebe (ako išta ostavlja), Loznica s okolinom slobodno može da počne da se pakuje i krene u svet trbuhom za kruhom jer će, u Vučićevoj režiji, proći kao Srbi sa severa Kosova, ili, šta-ti-ja-znam, Majdanpek na primer od kojeg će, kako stvari stoje, ostati samo rupa ispunjena jalovinom.
Dvanaest godina Vučićevog prenemaganja, zapomaganja, nespavanja i spavanja na podu kad stigne (poznato je da Brisel kuburi s krevetima) zaklinjanja da neće nikada da preda Kosovo, farbanja vozova koji ne idu nikud, zloupotrebe vojske (koja se tako radosno da zloupotrebiti), organizovanja izuzetno uspelih oružanih prepada (Banjska), dvanaest godina zamajavanja Kosovom je, dakle, gotovo.
To što su takozvane kosovske vlasti stvarno preuzele kontrolu nad čitavom teritorijom Kosova nije iznenađenje za ljude koji su sačuvali nešto razboritosti, ali je apsolutno odvratno što su Vučić i Dačić – to se ne može nežnije reći – žrtvovali ljude zarad ostanka na vlasti.
Možda ljudi s Kosova nemaju ništa, ali zbog toga Vučić i Dačič, te njihove ekipe koje se ničega ne stide, imaju sve.
Dok su im ti nesrećni ljudi služili nečemu – održavanju samosvrhovite vlasti – usta su im (Vučiću, Dačiću, Nikoliću, Šešelju) bila puna patriotskih baljezgarija. A sada ni mukajet.
Sad se to toliko jasno vidi, a tišina se tako glasno čuje, da valjda ni ovaj prepad na Loznicu s okolinom to ne može da zagluši i zamaže.
A evo nam sada Loznice s okolinom kao novog Kosova. Odnekud se mora kopati. Odnekud se moraju nabavljati sirovine za trgovinu.
Jadno jemstvo
Ovde bi valjalo malo pojasniti stvar. Da je Kosovo de facto izgubljeno posle rata s kosovskom gerilom i NATO savezom, nije bilo jasno, verovatno, samo desničarskoj ovdašnjoj ekipi i po kojem naivnom građaninu, te je jedina borba koja se, kroz pregovore, mogla voditi bila borba za položaj kosovskih Srba u državi Kosovu, priznali mi tu državu ili ne.
Vučića, međutim, nije bila briga za te ljude. Umesto da se bori za njih on je te ljude utopio, prodao, kao ne mnogo vredan nakit, zarad lične vlasti.
U slučaju litijuma stvar je slična: o rudniku se može razmišljati i raspravljati. Problem je u pregovaraču.
Ako je desetine hiljada ljudi hladno izneverio (izdao?), zloupotrebio, odbacio kao istrošene krpe, zarad opstanka na vlasti koja služi isključivo njemu lično (ne i zajednici), šta je to što nam jemči da će postupiti drugačije s ljudima iz Loznice i okoline?
Kada izjavi da će on lično voditi računa da sve bude u redu, šta to znači? Pa on je sve ovo vreme vodio računa o Kosovu, pa evo šta je proizveo. On se sve ove godine zaklinje da vodi računa o Srbiji, pa evo gde smo: zapuštena, siromašena, razvaljena zemlja bez sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.
Temeljno Vučić to radi. Nastavi li ovim tempom, ne budemo li se sabrali, uskoro će svi građani Srbije, trenutno u statusu podanika, biti svedeni na goli život.
A čoveka svedenog na goli život, da podsetimo, svako može nekažnjeno da ubije.
