Foto: Instagram/Festival autorskog filma
„Najgora stvar koja može da se desi u filmu je da se pridržavate scenarija. Priča mora da se inkarnira i za mene je film ono što dolazi pre scenarija“, objašnjava reditelj filma Lost Country koji otvara sutrašnji FAF
Filmom Lost Country reditelja Vladimira Perišića sutra počinje Festival autorskog filma. Biće to ujedno i beogradska premijera filma koji je najpre doživeo svetsku premijeru u Kanu, a potom i regionalnu u Sarajevu. Film se već sedam nedelja prikazuje u francuskim bioskopima, a glavni glumac Jovan Ginić dobio je u maju nagradu „Otkrovenje“ Kanskog festivala.
Pročitajte još Jovan Ginić, najbolji mladi glumac u Kanu: Znam ko je Milošević
Lost Country je, kako ga Perišić opisuje, ljubavno pismo publici zbog toga što predstavlja rediteljev dug neprofesionalnim glumcima – naturščicima: Miodragu Jovanoviću, Lazaru Kociću, Ani Simeunović i, konačno, glavnom junaku Jovanu Giniću sa kojim se i sam identifikovao. Film je sniman na Vračaru, u kvartu gde je odrastao, u školi u koju je išao, u Vojvodini u kojoj je često posećivao vikendicu bake i deke.
„Razlog zašto koristim autobiografski materijal je samo zato što sam siguran da ću u odnosu na to da budem tačan. Nemam potrebu da pričam svoju priču, ali imam potrebu da koristim svoje iskustvo: školu koju sam dugo gledao, Vojvodinu u kojoj znam kako se menja svetlost“.
Kada je izabrao Jovana, Anu, Miodraga i Lazara napustio je ideju lika koji je predvideo scenarijem. U filmu je zadržao imena likova iz filma, ali za njega su to i dalje Jovan, Ana, Miodrag i Lazar.
„Proveo sam mesece sa njima snimajući ih svojom malom kamerom poput slikara koji pravi skice dok ih ne upoznam. Slušao sam kako govore i preuzeo neke njihove izraze. Onda ponovo pišem scenario na osnovu toga što sam video njih“.
Rani ili kasni adolescenti koji nemaju potpuno formiranu svest uhvaćeni su u neku vrstu političke intrige. Kako napreduje film tako fiktivni lik shvata političko-istorijsku situaciju u koju je uhvaćen jer se njegova svest budi.
Kaže da naturščici nisu čitali scenario, ali da su znali okvirno o čemu se radi kako bi uopšte mogli da odluče da li će igrati u filmu. U procesu snimanja objašnjavao im je o čemu se radi u sceni koja se snima određenog dana, ali im je ostavio prostora da oni sami kažu kako bi reagovali u datim situacijama.
„Najgora stvar koja može da se desi u filmu je da se pridržavate scenarija. Priča mora da se inkarnira i za mene je film ono što dolazi pre scenarija“, objašnjava.
Ipak, da bi sve ovo uradio, prvo mu je bilo potrebno da se i sam razračuna sa ratnim zločinima devedesetih putem svog prvog filma Ordinary people iz 2009. da bi uradio nešto ovako, kako i sam kaže, „romaneskno i fiktivno“.
Vraćanje na ono što se događalo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u Jugoslaviji Perišić smatra relevantnim i dan danas, a ovaj film je pokušao da posmatra baš iz tog ugla. U pitanju je period kada su počele da ponovo stupaju na scenu ekstremne, fašističke ideologije.
Pročitajte još Rikošet politizacija moje generacije
„Poslednjih petnaestak godina svuda u svetu se vraćaju ekstremno-desničarske ideologije. Jutros je ekstremna desnica pobedila u Holandiji“, objašnjava Perišić.
To je, kaže, promenilo njegov pogled na devedesete u Jugoslaviji jer je počeo da ih posmatra kao početak 21. veka.
Jovan Ginić, koji glumi četrnaestogodišnjeg Stefana, rastrzanog između dva stava – majčinog i društvenog, kaže da je ovo filmsko iskustvo imalo veliki uticaj na njega.
„Film je jedna prelepa stvar koja mi se desila u životu. Niko od nas se nije slučajno pojavio ovde. Miodraga sam znao pre snimanja, igrali smo vaterpolo zajedno, Ana se druži sa mojom sestrom, a Lazar ide sa mnom u školu“.
Budući da niko od njih nije bio upoznat sa periodom velikih studentskih demonstracija i vladavine Slobodana Miloševića, Perišić im je na snimanjima objašnjavao šta se dešavalo tada. Nekima su i roditelji pričali kako se živelo.
„Vlada nam je jednom pustio stvarnu scenu kako policija tuče demonstrante. Sve što smo saznali o devedesetima uglavnom smo saznali kroz film“.
U odnosu na taj period, Ana Simeunović kaže da njega generacija uopšte nije uključena u aktivizam.
Lazar Kocić dodaje da postoje pokreti poput „I mi se pitamo“ koji se bave pitanjima državne mature, ali da oni nisu dovoljni.
Saglasni su u tome da se mladi postaju politički angažovani tek kada postanu punoletni i dobiju pravo glasa jer se tada javlja osećaj da zapravo nešto mogu da promene.
Lost Country nakon premijere na FAF-u ide u bioskopsku distribuciju.
Skup podrške N1 počeo je u 19 časova, novinarska udruženja upozoravaju na pritiske na medije. Predsednik ANEM-a Veran Matić ocenjuje za Vreme da je očigledno dosadašnji direktor N1 Igor Božić smenjen
Izjava ministra Borisa Bratine da policija ima pravo da bije i ubija studente posle tri dana došla je i do predsednika Srbije, koji se sada zbog nje izvinjava
Otvaranje fabrike dronova najavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali nije otkrio nikakve detalje. BIRN saznaje ko su partneri i da će se proizvoditi u objektima Željka Mitrovića, što njegova kompanija demantuje
Osim retoričke i "bezbednosne", Srpska napredna stranka u susret izborima u Mađarskoj po svemu sudeći pruža i druge vrste podrške bratskom režimu Viktora Orbana. Nije baš sve po zakonu, ali kao i na izborima u Srbiji, neće se valjda zakona držati kao pijan plota
Premijer Srbije Đuro Macut nalazi opravdanje za izjave ministara Glišića i Bratine. Prvi je upozorio roditelje da ne upisuju decu na “blokaderske“ fakultete da im se ne bi „vratila u kovčezima“, a drugi studente da policija ima pravo da „bije i ubije”
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
