Foto: Momir Turudić
Na svakom koraku sreće se “izbeglički pogled”, mešavina izgubljenosti, straha, očaja, uvek i svuda isti, i kod izbeglica iz jugoslovenskih ratova, i onih iz Afrike i Azije i kod onih koji su izbegli iz Ukrajine. To je pogled na koji se čovek nikada ne može navići, koliko god ga puta sreo u životu
Ponos Poljaka dostigao je neslućene visine posle 24. februara i napada Rusije na Ukrajinu, pre svega zbog načina na koji je njihova država reagovala na izbegličku krizu, najveću u Evropi posle Drugog svetskog rata. Mada je teško naći bilo koga ko ne kaže da ih je početak rata iznenadio (“Niko nije verovao da je rat moguć i da je Putin toliko iracionalan, iako su nam naši američki prijatelji davali informacije o tome”, rekao je novinarima iz Srbije portparol Ministarstva spoljnih poslova Lukaš Jasina), Poljska je munjevito reagovala i trenutno počela da zbrinjava reku izbeglica koja je pristizala preko njenih granica. Prema podacima UNHCR-a, više od šest miliona ljudi izbeglo je iz Ukrajine od početka rata, od toga samo u Poljsku oko 3,3 miliona.
I pre rata je oko milion Ukrajinaca u Poljskoj živelo i radilo, uglavnom poslove za koje nije bilo dovoljno domaće radne snage, poput građevinskih, vožnje taksija i Ubera, i to je sigurno pomoglo da neke od izbeglica imaju oslonac od početka, jer “uvek je lakše kada izbeglica ima nekog zemljaka u državi u koju dođe”, kako ističu poljski zvaničnici, ali i njima, i mnogo većem broju onih koji u Poljskoj nemaju nikoga, poljska država je pružila brzu i impresivnu pomoć. Naročito ako se uzme u obzir da 90 odsto ukrajinskih izbeglica čine žene, deca i stari ljudi – muškarci od 18 do 60 godina ne mogu da napuste zemlju zbog vojne obaveze, a mnogi muškarci koji su radili u Poljskoj su se zbog toga vratili u Ukrajinu.
Vlasti u čitavoj zemlji, poput gradonačelnika Varšave, pozvale su svoje sugrađane da se solidarišu sa Ukrajincima, otvore svoje domove za izbeglice, doniraju novac, neophodne stvari, i Poljaci su se masovno odazvali. No, i organizacija prihvata je savršena, od samog početka.
Pročitajte ceo tekst Momira Turudića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (19. maja)
Pretplatite se na digitalno izdanje
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić okuplja antiblokadere da protestuju protiv građana koji blokiraju ulice zbog 16 žrtava nadstrešnice, „njegova“ policija usvaja studentski metod - blokira i sama ulice zbog stradalog kolege
Biti 1. novembra u Novom Sadu znači kulturom kao politikom suprotstaviti se antipolitičkom režimu Aleksandra Vučića. To znači poneti, zajedno sa svojim telom, skup vrednosti koje režim nastoji da uguši
Zatvaranje fabrike „Kentaur Balkans“ u Vranju predstavlja dokaz neodržive politike Srpske napredne stranke (SNS) poručuje grupa „Mladi s juga“ i poziva radnike da se priključe studentskom protestu
Nije teško naći odgovor na pitanje zašto ova pobuna protiv Vučićeve vlasti – ko zna koja po redu – najduže traje i ima šanse na uspeh
Srpkinju Zorku Đorđević je investitor zazidao, utvrdio je Evropski sud za ljudska prava. Pravda je stigla, i koštaće državu Srbiju blizu dvadeset hiljada evra
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
