Dule je imao razvijeno čulo za lepo – naslikano, napisano, odigrano. Takođe i osetljivost za sve one ranjene i čiste duše na koje svet reži jer mu se može. Bio je majstor za najfinije tkanje života – preobražaj gusenice u leptira.
Onako srčan, znao je da bude naprasit – nekada grub i besan – ali je malo kome bilo stalo do onoga što je radio i verovao kao njemu. To se videlo gde god da ste sedeli u Pioniru i gde god biste ga slušali i čitali.
Košarka nije bila njegov posao, već poziv, opsesija, strast. Nije on bio samo vrhunski košarkaški trener, nego i trener mladih duša. Nije ih štedeo. Naprotiv, izlagao ih je vetrovima bez milosti. Ali uvek je njima gradio sintezu forme i sadržaja, sportskog talenta i opšteg obrazovanja, osećaja za umetnost i igru. Košarku su morali da vole, bez ljubavi ne ide.
Sinteza je neophodna da bi se formirali ljudi, a ne samo igrači, stručnjaci, naučnici… Kao što su potrebne i prave vrednosti. Jer ko ne razlikuje dobro i zlo i ne ume da se pobuni kada zlo krene da se kotrlja još kao omanja grudva, taj se odrekao Čoveka u sebi. Zato je on bio učitelj u tradiciji onih najvećih.
I sigurno je da bi Duletovi igrači – ma gde da su posle igrali, ostajali su njegovi – bili uspešni i bez njega, ali on im je gradio putokaze da sa uskih staza ugledaju široke horizonte. Od kada je umro, nižu se pozdravi koji nanovo pokazuju koliko se davao, do sopstvenog sagorevanja.
Duh buntovništva
Imao je Dule i mana, nije ih i ni krio, ali su njegove vrline društvu bile potrebne kao voda. Hrabar, posvećen do srži, uvek svoj. Onako načitan, uporno je tragao za dobrim knjigama.
Dule je sinonim za Partizan. On je Partizanu dao i ovaj duh buntovništva. Njega su oterali, Partizan lome, ali taj duh živi. A po njima se ama baš ništa neće zvati.
Pozdravljati se s nekim uvek je lično. Poznavala sam ga površno, ali bila sam mu duboko zahvalna zbog onoga što nam je značio njegov Partizan, svega što je govorio, svih igrača – domaćih i stranih – koji su postali naši.
Jednom je prišao štandu „Vremena” na Sajmu knjiga, dok je još bilo pravog Sajma, a tu direktor „Vremena”, tadašnji urednik fotografije Milenković i ja – ukleti Partizanovci – zatrčali smo se kao tinejdžerke na rok koncertu da tražimo da se fotografiše sa nama. Ćeba, prijatelj i kolega, koji je isto prerano otišao, a inače navijač onog drugog kluba, uzeo je telefon, ali prva slika isečena, druga malo mutna…. Dule gleda, pa onako šeretski: „Ovaj garant navija za Zvezdu.”
Nije se dao pasjim sinovima
Tokom prvog razgovora sa Duletom – u kom on na kraju izgovara rečenicu iz Kišove Grobnice „Nisam se dao pasjim sinovima” – toliko sam bila ushićena da je naša sadašnja urednica fotografije rekla da me nikada takvu nije videla. A radila sam na stotine intervjua. Ali, čoveče, pričala sam sa Duletom.
Kazao je tada: „Luksuz je danas imati stav i ponos, a porez na luksuz sam platio, pre svega, u zdravlju. Ali ne smatram se žrtvom. Od gnjide može da postane samo vaš, bez obzira kakve su okolnosti u kojima se razvija, a nekom sokolu možete potkresati krila, ali će ostati soko. Čovek u težim okolnostima pokaže karakter i pokaže koja mu je ‘tačka topljenja’. Celokupni život, geni koje nosiš, porodica, sve to razvije sistem vrednosti u čoveku. Znam koliko me je koštalo moje ponašanje i ne smatram da sam izgubio rat. Izgubio sam bitku jer sam je vodio sa čovekom koji ima sve pozicije moći i koji je porobio sve instrumente vlasti. Takva bitka nije mogla da se dobije, niti se tu radilo o budalastoj proceni da može. Ali je morala da se vodi. Znam da me je koštala, međutim, znam i koliko bi me koštalo da je nisam vodio.”
Nazivao je stvari pravim imenom, ma koliko da su ta „imena” nekad zvučala kao psovke.
Već je loše video, a hteo je da neke delove ipak autorizuje. Vozila sam se kolima sa mojima, Dule zove, vičem mužu da koči, da mogu na miru naglas da čitam Duletu intervju. Ostavlja me na parkingu, jer to čitanje traje. I nije Dule ništa promenio, skoro ni reč, ali kada smo došli do jednog Zvezdinog nepomenika, prvobitno je kazao: „naš narod kaže, u laži su kratke noge, a pored predsednika, ima i jedan čovek sa kratkim nogama koji je…” pa nešto onako, oštro, ali umereno, pristojno.
„Stani, blago mi je to”.
Ćutim.
„Ispravi… sa kratkim nogama koji je bukvalno personifikacija svega najgoreg i laži. Tako je bolje!”
Drugi intervju koji smo radili imao je naslov, opet iz književnosti, „Ja sam general mrtve vojske.”
Dule i prosjak
Pre dve i nešto godine sedeli smo na kafi, nakon što su ga snimili u okviru kampanje gde su poznati pričali o „Vremenu.” Bilo je to koju nedelju nakon izbora, 17. decembra (2023).
Prilazi mu prosjak, jasno je da se znaju i da mu Dule inače daje novac. Ali Dule je ovog puta ljut, kreće da se raspravlja kako je ovaj glasao za Vučića i neka mu sad onaj daje novac. Smejem se, čitava situacija je bizarna, ovaj se mučenik pravda: „Nisam, Dule, nisam“, pa onda: „Dobro, jesam, ali cela familija me terala, šta ću Dule, ali neću više dece mi, znam ja kakav je Vučić.“
Duletu tada zazvoni telefon, mislim da je opet dogovarao da mu se sačuva neka knjiga, a sagovornik što čeka novce pokazuje na njega pa uzdiše i koluta očima. I shvatih tek posle šta je u toj sceni bilo posebno simpatično – svađao se s njim Dule kao sa sebi ravnim, kao što bih se ja svađala sa nekim iz porodice. Nije tu bilo potcenjivanja, paternalizma, dokazivanja, nego ono, kako, bre, čoveče možeš…
Na kraju, nije morao Dule da sebe zove hrišćaninom da bi bio so zemlje, borac protiv svih bljutavosti i mlakosti. Nije morao da veruje u Boga jer, uverena sam, Bog je verovao u Duleta. Putuj, Generale, procvetali su cvetovi. I tek će.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
