Naopake i degutantne kvalifikacije prof. Branka Milanovića

Reakcija na tekst Branka Milanovića „Kako Pokret vodi ka diktaturi ili građanskom ratu“

Ugledni profesor Branko Milanović, jedan od vodećih svetskih ekonomista, u članku o studentskom pokretu prvo dugme na košulji teksta zakopčao je na pogrešnom mestu pa su mu se i sva ostala dugmad našla na pogrešnom mestu. Osvrnuću se samo na neke delove teksta koji je uzburkao intelektualnu javnost tezom da loše vođeni studentski pokret vodi ka diktaturi ili ka građanskom ratu.

Kada kaže da je za razliku od pokreta 5. oktobra koji je bio pokret za povratak u legalnost, ovaj pokret nešto sasvim drugo – jednostavno nije u pravu. Upravo je studentski pokret prerastao u građanski pokret za povratak u legalnost. On je to u svojoj suštini i po ciljevima i po načinu na koji su zahtevi formulisani. Ignorisanje legalnosti je neposredni povod za artikulisanje zahteva koji su prerasli u zahteve za vanrednim izborima.

Stvar je vrlo jednostavna: ako ne želite da primenjujete zakon ili ga primenjujete selektivno, onda bi vlast trebalo da vrši neko ko će poštovati Ustav i zakone.

Razmimoilaženje teorije i prakse

Kada Milanović kaže „pokret je postao antidemokratski u načinu svog rada i potpuno netransparentan“, on je samo načelno u pravu, ali u konkretnom slučaju njegova primedba ne stoji, jer on ne komentariše pokret u uređenoj demokratskoj državi, nego u autokratiji gde je režim uzurpirao državu i instalirao pripadnike tajne službe u sve opozicione stranke, sindikate, udruženja i pokrete. Način rada u takvim okolnostima mora biti prilagođen stvarnosti, a ne usklađen sa teorijskim postavkama o demokratskom delovanju društvenih pokreta.

Drugim rečima, netransparentnost je nužna u ovoj fazi borbe ako delujete u autokratskom režimu, koji kontroliše sve pore države i društva.

Pretpostavljati na osnovu iznesene teze da će država biti vođena na isti način kao što se sada vodi ideološki i programski krajnje heterogeni pokret – potpuno je neutemeljeno, najpre jer studentski pokret nema ambiciju da vodi državu, nego da obezbedi da se u državi održe slobodni i pošteni izbori, da se oslobode institucije i da se uspostavi vladavina prava.

Ključni zahtev studentskog pokreta je da neka buduća vlast poštuje Ustav i zakone, procedure, institucije i opšteprihvaćene vrednosti. Porediti studentski pokret sa Crvenim kmerima više priliči propagandnoj mašineriji režima, nego uglednom profesoru.

Razgovor je za Vučića kada pristaneš na ono što on hoće

Takođe, nije jasno na osnovu čega Milanović smatra da je moguće sa ovim režimom razgovarati o ograničenju korupcije i javnom interesu kada nam iskustvo govori da i u Skupštini i van nje oni institucije isključivo koriste za uže stranačke i lične interese. To pokazuje i aktuelni primer izbora članova Saveta REM-a – umesto da se uz poštovanje procedure i suštine same institucije biraju članovi koji će štititi javni interes – bira se nasuprot tome REM koji će štiti interese jedne političke grupacije i lični rejting Aleksandra Vučića.

Takođe ilustrativno, vladajuća većina u Skupštini opoziciju tretira kao neprijatelja, a ne kao suparnika i neće da prihvati ni jedan amandman opozicije, čak ni onaj kojim se ispravlja očigledna pravopisna greška.

Ispadoše studenti nasilnici

Kada profesor Milanović kaže da studentski pokret zastupa otvoreno nasilje, to već izaziva zaprepašćenje, naročito zbog toga što to čitate u trenutku kada Aleksandar Vučić objavljuje da je pomilovao od krivičnog gonjenja četvoricu SNS-nasilnika koji su jednoj studentkinji polomili vilicu. Zbog toga je, inače pala Vlada.

Umesto da kada govori o nasilju akcenat stavi na Vučića, generatora fizičkog, verbalnog, pravnog i institucionalnog nasilja, on pripisuje studentskom pokretu pozive za nasilje. A upravo studenti pozivaju na nenasilni otpor nasilju režima. Ne duva vetar zato što se pomeraju grane, nego se grane pomeraju zato što duva vetar.

Degutantno izvrtanje uzročno-posledičnih veza

Degutantno je reći da je prirodno očekivati diktaturu kao odgovor na građansku neposlušnost i blokiranje saobraćajnica.

Ne, upravo obrnuto: da postoji zrno racionalnosti i demokratskog kapaciteta prirodni odgovor bi bio da se otklone uzroci te neposlušnosti, ako ne može drugačije, a onda raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora. Toliko ih je puta Vučić raspisao kada ih niko nije tražio, zašto ih ne raspiše sada umesto da autokratiju pretvara u ogoljenu diktaturu?

Nelegitimna vlast

Milanović kaže da Vučićeva „vlast treba da bude ograničena“. Vlast ne da treba, nego mora da bude ograničena prema Ustavu i zakonima ove zemlje. Vučić to ignoriše, zato su studenti i građani na ulicama.

I tu dolazimo do pitanja legitimnosti. Kada je način vladavine suprotan javnom interesu, pravdi i pravičnosti, kada je u neskladu sa zakonima i ustavom, onda takva vlast nije legitimna. Ako je vladavina rđava, a zakoni nepravični, građanski otpor je opravdan, čak i nužan. Građanski otpor tada postaje građanska dužnost.

Studenti neće vlast, već izbore

Kaže prof. Milanović da ako Vučić i SNS budu prinuđeni da nasiljem odu sa vlasti, postoji mogućnost da kroz dve ili tri godine okupi 200 hiljada ljudi i ruši novi režim.

Ovo je atak na logičko razmišljanje s obzirom da studentski pokret ne traži nasilan dolazak na vlast, niti uopšte žele da dođu na vlast, nego samo traže izbore. Na drugoj strani, Vučić i SNS pokazuju da su spremni da putem sile zadrže vlast uprkos tome što nemaju podršku građana. Studenti su imali više od 350 hiljada ljudi na ulicama i nijednom nisu pozvali na nasilje, otuda je iznenađujuće pozivati se na nekakav presedan koji će potom biti legitimno oruđe u rukama radikala i neoradikala.

Milanović na osnovu pogrešno postavljene hipoteze ponovo izvlači pogrešan zaključak: „Na taj način Pokret u stvari ustanovljava nova pravila: predstavnički sistem i izbori više nisu način na koji se dolazi (ili odlazi) sa vlasti, već je jedini način nasilno svrgavanje režima koji je izgubio Mandat Neba“.

Ovo se pripisuje pokretu koji se zalaže za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora kako bi se vratila suština i smisao u predstavnički sistem. Pri tome, Milanović prenebregava činjenicu o tome o kakvom konkretno predstavničkom sistemu i kakvim izborima se u Srbiji se radi.

A radi se o takvim izborima gde nema ni minimuna uslova za demokratsko iskazivanje političke volje: uzurpirane institucije i mediji, pravosuđe pod političkim uticajem, predizborna, izborna i postizborna krađa. Posledica svega toga je da Vučić i SNS kontrolišu doslovno sve na svim nivoma vlasti osim opštine Medijana u Nišu: od mesnih zajednica, preko lokalnih samouprava, do izvršne i parlamentarne vlasti.

Na osnovu niza pogrešnih zaključaka dobijenih na osnovu pogrešnih hipoteza Milanović izražava bojazan da bi studentski pokret svojim delovanjem mogao dovesti ili do otvorene diktature ili do građanskog rata. Šta je poruka? Poboljšajmo autokratiju da ne bismo dobili diktaturu ili građanski rat? Građani Srbije većinski imaju neke druge strahove i to ne od studenata, nego od vlasti koja je uzurpirala državu, iskorenila stid, pravdu i odgovornost.

Na meti Milanovića su studenti, a ne autokratska vlast

Sve u svemu, Milanovićeva kritika je usmerena na studentski pokret, a ne na autokratsku vlast. U redu je kritikovati bilo koga i ne sme biti nedodirljivih, ali nije u redu da profesor takve reputacije to čini skoro potpuno van konteksta autokratije u kojoj živimo.

Studenti samo zahtevaju ono što i većina građana želi: vladavinu prava, zaustavljanje pljačke i korupcije, slobodne institucije, slobodne izbore i slobodne medije. Mi građani, zajedno sa njima, želimo odgovornu vlast u demokratskoj državi. I to možemo ostvariti samo jedinstveni i solidarni. Ovde se ne radi o korekciji vladanja autokratskog režima, ovde se radi o sistemskom uspostavljanju demokratske vladavine, o uspostavljanju demokratskog poretka.

Autor je viši naučni saradnik na Institutu društvenih nauka.