Stanislava Staša Zajović ovogodišnja je dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za rad na promociji ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u političkoj komunikaciji, kako piše u obrazloženju.
Staša Zajović, sinonim je za „Žene u crnom“, nevladine organizacije čije su članice prvi put izašle na ulicu 9. oktobra 1991. godine protiv rata i srpskog režima. Do sada su imale oko 2500 akcija.
Primajući nagradu, Staša Zajović je rekla da u Srbiji ne dobija nagrade, a za one koje dobija, na dodelama govori na drugim jezicima. Jedna od prvih je Prva milenijumska nagrada za mir UNIFEM-a, specijalizovane agencije UN, 2001. godine.
Dve trećine akcija „Žena u crnom“ bile su posvećene suočavanju sa ratnim zločinima.
„Mislile smo da će se sa padom režima Slobodana Miloševića promeniti klima, da će se društvo prema toj temi odnositi ljudski i pravično. Ali, posle Zorana Đinđića sve se vratilo kako je i bilo. Amnestiraju se zločini i slave se zločinci. I, u takvoj situaciji šta nam preostaje osim da uznemiravamo javnost i režim i stalno ih, svojim prisustvom, opominjemo kakvi su“, kaže Staša Zajović.
Akcije i performansi „Žena u crnom“ izazivaju, blago rečeno, negodovanje neistomišljenika. Nedavno su objavile „Dosije o napadima“, knjigu o „kontinuitetu napada i pritisaka. Ima ih svakakvih, od verbalnih i fizičkih, do administrativnih i javnog sramoćenja. U vreme Vojislava Koštunice, zabranjen je naš Osmomartovski marš 2008. godine. To se tada nije desilo ni u Kabulu.“
Staša Zajović kaže da niko zbog napada na njih nikad nije procesuiran, pa ni Radovan Počuča koji je 2014. godine javno pozvao ljude da ih linčuju. „On je pred Višim sudom dobio oslobađajuću presudu“, kaže Zajović.
„Doživljavamo represiju od prvog dana. Sad, pod aktuelnom vlašću, ona je na neki način legitimna zbog sprege paraformacija i huligana. U ovom režimu oni su oslobođeni odgovornosti, njihovo ponašanje je čak i poželjno. Svašta smo doživele: demonizaciju, javno blaćenje, ponižavanje, stigmatizaciju kao stranog tela u državi. To je strategija rata niskog intenziteta. Pitam se samo što li smo mi važne jednom režimu koji ima sve institucije i većinu birača?“
U tim napadima Zajović prepoznaje i rodno nasilje. „Žene koje javno, glasno, jasno i direktno govore i rade ovo što mi radimo, koje krše palanački moralizam, patriotsku retoriku i sve vidove licemernog moralizma, one su velika smetnja svakom neistomišljeniku.“
Namerno deluju sa margine. „To je jedino kako jedna mala grupa, koja istina ima veliku podršku istomišljenika i drugih organizacija, može da radi u ovakvom okruženju. U zemlji u kojoj je mirenje sa zločinom obuhvatnije i prisutnije od nemirenja, to je najbolja pozicija.“
Kakva je to „drugačija Srbija“ za koju se bore? „Pitate me da li mogu barem da je zamislim? To je Srbija koja se ne miri sa ratnim zločinima, koja ne vređa ljudskost, saoseća sa žrtvama koje su proglašene nepostojećim. Sramota je što je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj nije priznat ratni zločin silovanja. Ti koji su tada silovali, nastavili su i posle to da rade. To je kontinuum nasilja.“
Staša Zajović priča i o ne prekinutoj mržnji čiji je početak u devedesetim, i o aktuelnom jačanju nacionalizma i desnice. „Ljudi se plaše. Zato sve što mi radimo je borba protiv te nemoći, borba za vlastiti integritet, dostojanstvo. Znate, mi koji vodimo tu borbu možda smo nevidljivi, ali je naša mreža ogromna. To je borba za vlastitu slobodu.“
Inače, kaže Staša Zajović, slobodu nije moguće osvojiti. „Ali, ako uspevamo da podstaknemo ljude da izađu iz ćutanja i straha, i da se javno, jasno, glasno i direktno suprotstave politici zločina i slavljenja zločinaca, to je veoma značajan čin osvajanja slobode.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
