Srbija između dve vatre: Nepouzdan partner na istorijskoj prekretnici

Odluka Kremlja da Crnu Goru svrsta među neprijatelje Rusije je „antiistorijska“, kao što je „antiistorijski čin“ napad Rusije na Ukrajinu, ocenio je crnogorski predsednik Milo Đukanović za grčki dnevni list „Kathimerini“.

„Biti danas protiv rata koji Rusija vodi protiv nezavisne evropske države Ukrajine, protiv jednog od Rusima najbližih naroda, pitanje je ne samo časti i nacionalnog dostojanstva, nego i zdravog razuma“, rekao je Đukanović.

Poručio je da Crna Gora nikad nije bila, niti je neprijatelj Rusije, već da je „protiv takvog anticivilizacijskog bespravnog i nasilničkog ponašanja“.

Na Balkanu uvek ima povoda za rat

Na pitanje da li je moguće prelivanje ukrajinske krize na Zapadni Balkan, Đukanović je rekao da „kroz svu istoriju Balkana nije nikada bio problem da se nađe povod za novi rat“. „Pored nerešenih pitanja zaostalih još iz vremena raspada Jugoslavije, plodno tle za destrukciju je i zastoj u evropskoj integraciji celog regiona poslednjih godina. To hrabri i jača retrogradne snage koje ne vide budućnost naših zemalja u Evropskoj uniji“, rekao je Đukanović.

Objasnio je da Bosna i Hercegovina i dalje nije funkcionalna, jer srpski entitet konstantno preti secesijom, da se dijalog Beograda i Prištine vrti u krug, a da Severna Makedonija i Albanija još nisu otvorile pregovore o pristupanju.

Velikosrpska i ruska desrukcija

U Crnoj Gori već pet-šest godina „pritisnutoj velikosrpskom i ruskom destrukcijom, političkoj krizi u kojoj se nalazi ne nazire se kraj“, kazao je predsednik Crne Gore koji je na vlasti preko tri decenije.

Objasnio je da su protivnici njenog evropskog i evroatlantskog puta u međuvremenu od opozicije postali deo vlasti i da sada iznutra podrivaju institucije sistema. Da ironija, za Đukanovića, bude veća, „to je urađeno ne samo nacionalističkim angažmanom Srpske pravoslavne crkve, koja je remetilački faktor i u Crnoj Gori i u regionu, nego i uz podršku pojedinih zapadnih partnera koji nisu videli i još dovoljno ne vide destrukciju trećih strana zaogrnutu floskulama o demokratskom napretku društva“.

Rusko-srpski svet

I dalje: projekat „ruskog sveta“ na Balkanu se zove „srpski svet“, a Crna Gora se smatra njegovim prirodnim delom, a proruske snage u Srbiji, Crnoj Gori, u Republici Srpskoj organizuju skupove podrške Putinu „i slave ‘podvige’ ruske vojske“.

„Medijska infrastruktura, uz obilatu finansijsku podršku za takvo delovanje, već odavno je postavljena u regionu. Centri su u Beogradu i Banjaluci, odakle aktivnost šire na Crnu Goru i celi region“, kazao je Đukanović i dodao da je Srbija nažalost „otvoreni proksi Kremlja na Zapadnom Balkanu“, „jedna od retkih evropskih prestonica, ako ne i jedina, koja nije osudila rusku agresiju i koja se nije pridružila politici sankcija EU, iako je zemlja kandidat“, te da je  „priča o neutralnosti priča za malu decu“.

Pogledi Aljbina Kurtija

U sličnom tonu je o Srbiji u intervjuu za BBC govorio premijer Kosova Aljbin Kurti. On je istakao tesne i prijateljske veze Srbije sa Rusijom, združene vežbe srpske i ruske vojske, kupovinu oružja od Rusije i vojne poklene Srbiji iz Rusije i Belorusije.

I Kurti je označio Srbiju kao „remetilački faktor“ na Zapadnom Balakanu, kao “rusko uporište“ iz koga preti izazivanje krize kada to Putinu bude pogodovalo. Iskoristio je priliku da kaže da se na primeru Ukrajine vidi koliko bi za bezbednst regiona bilo važno da Kosovo postane članica NATO-a.

Nasukan „mali srpski brod“

Zbog izbegavanja da osudi rusku agresiju i odbijanja da u skladu sa sankcijama Evropske unije uvede mere protiv Rusije zbog agresije na Ukrajinu, Vlada Srbije i predsednik države Aleksandar Vučić značajno su oslabili međunarodni položaj zemlje. Postalo je upitno da li  je cilj ove vlasti uopšte približavanje Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama.

Na optužbe Đukanovića i Kurtija na zapadnoj međunarodnoj sceni zbog bliskosti sa Vladimirom Putinom Vučić nema pravi odgovor, za unutrašnje potrebe biće svakako žestok.

Srbija je u Briselu, Vašingtonu i Londonu prepoznata kao ruski saveznik na Balkanu koji sve manje ubedljivo govori da mu je prioritet člantvo u EU.

Do sada definisani nacionalni prioriteti Srbije su dovedeni u pitanje: vernost Rusiji udaljava je za dugi vremenski period od EU, osuda Vladmira Putina zbog energetske zavisnosti od Rusije može da ima teške ekonomske posledice.

I dalje: za spoljnu politiku Srbije po prinicpu „mi volimo Rusiju jer nas nije bombardovala, čuva nam Kosovo a i inače, a pravićemo se da volimo Zapad jer su tu pare“, oduvek se  znalo da će kad-tad nasukati „mali srpski brod“ (Vučić), samo što se apsolutno ništa nje radilo po tom pitanju.

Odricanje od Rusije za Srbiju bi značilo i uskraćivanje ruske blokade prijema Kosova u UN, jer je sa ruskog stanovišta to inače u suprotnosti sa politikom prisvajanja ukrajinskih teritorija koju vodi Kremlj.

Sa treće strane, svako ozbiljno približavanje Srbije Zapadu značilo bi slabljenje autokratske naprednjačke vlasti napravljene po putinovskom uzoru, ali, još uvek, manje brutalnoj.

U napetoj situaciji koja je na ivici širenja ukrajinskog rata van terorije Ukrajine, vlastima u Beogradu neće biti ostavljeno mnogo vremena da se premišlja.

A.I./FoNet/BBC

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com