Danas posle podne ili sutra ujutro, saznaćemo ime mandatara koji će izabrati buduću srpsku Vladu. Aleksandar Vučić je već u sredu znao ko je to, ali nije mogao to da obnaroduje zato što je u tom momentu govorio u svojstvu predsednika Srpske napredne stranke, a ne predsednika države.
Sofija Mandić, pravnica i članica Centra za pravosudna istraživanja kaže da takvu izjavu predsednika Republike shvata “kao još jedno svesno izrugivanje demokratskim procedurama i podeli nadležnosti među državnim institucijama.”
Objašnjava da “Vučić nije proročica iz Delfa koja treba da ‘zna mandatara’, jer ga Ustav ovlašćuje tek da Narodnoj skupštini predloži kandidata za predsednika Vlade, nakon što sasluša mišljenje predstavnika izbornih lista”, koji bi trebalo da se “dogovore kome žele da daju poverenje, da to saopšte predsedniku koji njihov predlog dalje formalno upućuje Skupštini”.
Aleksandar Vučić je juče najavio i velike promene u Vladi. Sofija Mandić kaže da “živimo u zemlji u kojoj se poštuju procedure, mandatar bi se već obratio javnosti i rekao da je upravo on ili ona osoba koja ima neophodnu podršku. Međutim, mi nažalost živimo u zemlji u kojoj predsednik iz šešira izvlači ne samo ime predsednika Vlade, već i ministara u Vladi. Prema ustavnoj procedure njih predlaže kandidat za predsednika Vlade, a bira ih Narodna skupština. Predsednik nema nikakva ovlašćenja pri izboru ministara.”
Vučić je juče rekao da mu je članstvo Predsedništva stranke prepustilo da on izabere između Ane Brnabić, Miloša Vučevića ili nekog trećeg, što po Sofiji Mandić govori da je “Srbija partijska država, iako je preuzimanje bilo kakvih državnih ovlašćenja od strane bilo koje stranke, ne samo SNS, Ustavom izričito zabranjeno. Ta zabrana glasi ovako – političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi.”
“Pomenuta Vučićeva izjava je školski primer kako partijski organi neposredno, mimo Skupštine i građana, vrše vlast i kako su je potčinili sebi. Mislim da ustavni izraz – potčinjavanje države partiji – nije slučajno izabran. Naša politička stvarnost je takva da partije imaju ambiciju da se postave u ulogu gospodara koji potčinjava institucije, a naročito pojedince. Za sad im to uspeva bez većih problema i ozbiljnijeg otpora.”
U Srbiji je uobičajeno da ista ličnost bude predsednik države i vladajuće partije, izuzetak je bio Tomislav Nikolić.
Sofija Mandić kaže da nema potrebe menjati zakon. “Kao i u prethodnim slučajevima, nije problem u propisima, već u njihovom nepoštovanju. Za sva Vučićeva iskliznuća iz predsedničke funkcije Ustav već ima odgovor. Dve ustavne odredbe govore o sukobu interesa – jedna se odnosi na sve državne i javne funkcionere, a druga na samog predsednika.”
Prema prvoj, objašnjava Mandić, “niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima, dok prema drugoj, predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.”
“Čini mi se da je, koji god metod pravnog tumačenja da koristimo, predsednik Republike u sukobu interesa. To što neki prethodni predsednici nisu podnosili ostavke na partijske funkcije ne amnestira Vučića. Ako je neko pre njega kršio Ustav i zakon, to ne čini taj postupak prihvatljivijim.”
Uobičajeno je da predsednik o svemu odlučuje i da sve rešava. Deluje kao da narodu odgovara da ima komandanta I naredbodavca. Sofija Mandić smatra da “vrlo mali deo javnosti Vučiću zamera što on odlučuje o svemu”, i ocenjuje da je “nezadovoljstvo njegovim svevlašćem nezadovoljstvo na margini.”
“Izbori su nažalost pokazali da građani žele, kako vi kažete, komandanta i naredbodavca. Većina nije zbog toga zla ili loša – čini mi se da ona nikada nije imala priliku da spozna alternativu. Naše društvo je pretpolitičko, većina je vaspitana i odgajana da prihvati vođu čije se odluke ne preispituju. Mi nemamo demokratsku istoriju i tradiciju, naprotiv, imamo istoriju lične i partijske vlasti, u zavisnosti od istorijskog perioda.”
I zato “roditelji često umeju da kažu deci da nešto urade ili ne urade sa obrazloženjem – to je tako jer ja tako kažem; tvoje nije da pitaš, tvoje je da slušaš. U školi će vam reći da su najbolja deca ona koja su poslušna, ona koja ‘ne mudruju’ i ne postavljaju suvišna pitanja. Ima izuzetaka, ali ona potvrđuju pravilo. Sve što nakon toga dolazi i o čemu smo ovde razgovarale je samo logična posledica. Ako želimo da promenimo tu posledicu, ako želimo institucije, a ne vođu, moraćemo da menjamo se samo Vučića, već i sebe. Tu pre svega mislim na naš odnos prema autoritetima, a naročito na strah od autoriteta koji proizilazi iz pozicije moći.”
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
