Bio je april u Beogradu, vreme nedeljnog ručka. Bio je rat, NATO bombardovanje 1999. godine. Toga dana, obeležavao se i najveći hrišćanski praznik Vaskrs. Ipak, jače od bombi i liturgijskih zvona, odjekivala je vest – ubijen je novinar Slavko Ćuruvija. Pucali su „naši“. Pucali su u istinu. Duže od 23 godine, ta istina čekala je da vaskrsne. U sedmici pred nama, posle osmogodišnjeg procesa, sudije Apelacionog suda doneće konačnu presudu da li će optužene za ubistvo novinara, bivše pripadnike Resora državne bezbednosti – Radomira Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i begunca Miroslava Kuraka, poslati na 100 godina robije, kako su prvostepeno osuđeni.
Tog ratnog proleća, strahovalo se u Srbiji da svaki novi bljesak na nebu donosi bombe koje mogu sravniti sve pod sobom. Međutim, gotovo svaki nezavisni novinar, tih dana, više je strahovao da ga „ne pojede mrak“ na zemlji. Mediji su cenzurisani i zatvarani, novinari privođeni, istina da „spisak nepodobnih za odstrel“ postoji izgovarala se šapatom, kao na sahrani, a država je nišanila.
Medijska priprema ubistva
Ubistvu novinara, urednika i vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin Slavka Ćuruvije prethodila je medijska priprema. Pet dana uoči ubistva, u dnevnom listu Politika Ekspres objavljen je tekst pod nazivom „Ćuruvija dočekao bombe“, koji je zatim pročitan u Drugom dnevniku RTS-a. U tom tekstu, Ćuruvija je označen kao izdajnik koji podržava bombardovanje Srbije. Tekst je potpisao bivši glavni urednik Politike Ekspres Đorđe Martić, koji je tokom suđenja rekao da je nalog za žigosanje kolege dobio od direktora i glavnog urednika Politike Hadži Dragana Antića“, koji je bio jedan od najbližih prijatelja, tada vladajuće, porodice Milošević. Inače, Slavko Ćuruvija je godinama kritikovao vlast, ne samo kroz tekstove, već je svoje zamerke i otvoreno iznosio Mirjani Marković, supruzi predsednika s kojom je povremeno imao lični kontakt. Medijski linč uoči zločina Ćuruvija nije shvatio ozbiljno, kao u inat, tih dana je sa svojom partnerkom, poput slobodnog građanina, šetao najprometnijim prestoničkim ulicama. Dan pre ubistva, kako je novinar Dušan Mašić opisao u svojoj knjizi „Talasanje Srbije“, sreo je Ćuruviju u Knez Mihajlovoj.
„Kada sam ga pitao šta radi rekao je ¨Sekiram ih¨. Ispod svoje kožne jakne izvadio je malu sekiricu. Pomislio sam ¨Potpuno je odlepio¨. Razmenili smo par rečenica i razišli se. Svako sa svojim brigama. 24 sata kasnije, sačekaće ga u ulazi ispred kuće i ubiti.“
Naime, DB je Ćuruviju u stopu pratila do pred samu egzekuciju da bi ubice imale „čistu metu”, a onda je sve učinila da zametne tragove, uništi dokaze, istragu usmeri u drugom pravcu, zastraši svedoke, kompromituje ili čak pokuša da ubije one koji su imali hrabrosti da nalogodavce i ubice privedu pravdi.
Prema optužnici, uz pomoć ključnih dokaza, minuti uoči zločina ovako su izgledali: centrom Beograda, 11. aprila 1999. godine, novinar Slavko Ćuruvija, sa partnerkom Brankom Prpom, hodao je ka kući u Svetogorskoj ulici. Duž te, i u okolnim ulicama bilo je raspoređeno 27 agenata Državne bezbednosti. Pratili su svaki korak novinara.
Zove NC
To pokazuje i dnevnik dežurstava; tadašnji radnik DB-a Cvijetin Milinković, u 16.07 zapisao je:
„Zove NC. Nalog – javiti mu odmah ako krenu kući, možda primenimo i neku drugu meru“.
Jedina zakonita „druga mera“ u tim uslovima moglo bi biti hapšenje ili privođenje onog ko se prati. Slavko Ćuruvija je, međutim, nekih pola sata kasnije ubijen. Bazne stanice mobilne telefonije pokazuju gde su bili optuženi i njihovi saradnici tog 11. aprila.
U 16:25 načelnik beogradskog centra DB-a Milan Radonjić naredio je – praćenje se prekida!
Dok su ostali agenti odlazili, jedan je ipak krenuo za Ćuruvijom i Prpom. Ratko Romić hodao je iza njih, ispred ulaza u zgradu čekao ih je Miroslav Kurak. Nekoliko minuta kasnije, izmedju 16.39 i 16.45 sati, Slavko Ćuruvija je ubijen.
Podatke sa baznih stanica sudije Snežana Jovanović, Vladimir Mesarović i Dragan Milošević, jedva su uvrstile u dokaze. Prema podacima iz istrage, bazne stanice pokazuju i ko je s kim razgovarao telefonom u tom periodu. Naime, u 16:28 Radonjić zove Kuraka – a zabeleženo je i da su se toga dana oni čuli 21 put. Zabeleženi su i pozivi Romića i Kuraka. U optužnici se posebno ističe kako u 16:38 sa pozicije kod Radio Beograda Romić, koji hoda iza Ćuruvije, zove Kuraka, koji je u tom momentu kod prolaza u kom je novinar ubijen.
Minut kasnije, Romić je pozvao i svog načelnika Radonjića. Istraga pokazuje i da se Kurak u tim satima intenzivno čuo sa Frankom Simatovićem. Sa Simatovićem je često na vezi bio i Radonjić. Ubrzo posle ubistva, Radonjić je pozvao načelnika DB-a Radeta Markovića, ali i svog kuma, a Markovićevog zamenika Branka Crnog. Prema rečima istraživačkih novinara, Branko Crni je bio prvi operativac i praktično mozak Državne bezbednosti u to vreme, posle Petooktobarskih promena se našao na listi sumnjivih i bio je obuhvaćen pretkrivičnim postupkom, zatim se angažovao politički, u nekom trenutku i postao je funkcioner SNS-a. Kada je počeo postupak za ubistvo Ćuruvije, on se našao samo na klupi za svedoke sa koje se obrušio na svoje kolege iz DB-a koji su bili spremni da govore o ovom zločinu.
Ubistvo proizišla iz ljudske strasti
Većina medija je zbog cenzure i tadašnjeg skandaloznog Zakona o informisanju o ubistvu Slavka Ćuruvije dala tek agencijsku vest. Međutim, nedeljnik Vreme je napravio veći tekst. Podsetimo, republički ministar za informisanje i sprovodilac spornog zakona bio je Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik Srbije. U knjizi Talasanje Srbije, navodi se i kako je o ubistvu Ćuruvije, ali i cenzorima govorio nekadašnji urednik lista Vreme Dragoljub Žarković.
¨Ono je bilo osvetoljubivo, proizašlo ne iz političke nego iz ljudske strasti. Ako se ikad te plaćene ubice pronađu i ako se rasvetli do kraja uloga DB-a u toj stvari, videćemo da je to bilo kažnjavanje zbog umišljaja o izneverenom prijateljstvu. Jedan odblik patologije. Dan posle ubistva ja sam otišao kod Vučića na ¨cenzuru¨. Filp Švarm, moj zamenik, i ja smo se stalno kockali ko će ići kod Vučića. Izvlačimo karte, pa ko izvuče manju – ide. Toga dana nismo izvlačili karte. Pozvao sam Vučiča i rekao mu: ”Mi ćemo da objavimo celu stranu o ubistvu Ćuruvije”. A on kaže: ”Kako celu stranu?”, kažem:”Lepo.Ako vi hoćete da se ¨Vremenu¨ u ratnim okolnostima veruje, mi ne možemo u trenutku kad je ubijen kolega da izađemo sa šturom agencijskom vešću”. I on kaže:”Pa, ja bih voleo to da vidim”. Ni njemu nije bilo sve jedno. To je bila već treća nedelja bombardovanja i on je već počeo da nas ¨pušta¨ u stilu ¨Neću ja to da gledam . Nema razloga da sumnjam u vas¨. Glumio je neko prijateljstvo. Kada sam mu doneo tekst o Ćuruviji on je gledao onu stranu,a zatim čitao, čitao, čitao i na kraju rekao : ”Dobro. Nema problema”.Tu sam osetio dve stvari. Prvo, da se Vučić uplašio. Da se on lično uplašio i mislim da je on imao više razloga da se plaši nego novinari. Ja ne kažem da su Ćuruvija i ¨Porodica¨ bili u velikom prijateljstvu. Oni su bili u jednoj vrsti saradnje u određenom periodu Ćuruvijinog delovanje. Mislim da je Mira Marković ufiksirala da su ona i Ćuruvija bliski po vokaciji. I normalno da se Vučić koji je ušao u savez s njima plašio za sebe. Video je kako ovi kažnjavaju ljude. Drugo, osetio sam vrstu ljudske zgađenosti kod Vučića nad takvim jednim činom. Zato mislim da to nije bio oblik državne represive nad medijima, nego prosto pojedinačna osveta.¨
Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, nedavno je u emisiji Insajder Intervju rekao da postoji politička odgovornost tadašnjeg ministra informisanja, a sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića za stanje u medijima krajem devedesetih. Za vreme mandata Vučića u Ministarstvu informisanja, krajem 1998. godine usvojen je Zakon o informisanju koji je, između ostalog, propisivao drakonske kazne medijima.
Sudski proces zavisi od političke volje
“Ja očekujem da se i to na adekvatan način istraži do kraja i utvrde određene vrste odgovornosti Aleksandra Vučića i predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. Prvi put sam imao sastanak s Aleksandrom Vučićem kada su pobedili na izborima 2012. godine. Mislim da on tada, a i sada ima političku volju da se ubistvo Slavka Ćuruvije reši i da optuženi budu osuđeni – između ostalog iz ličnih interesa ali mislim da ako optuženi budu oslobođeni, da će i on biti veliki gubitnik te presude”, rekao je Matić.
Zaista, istraga i sudski proces protiv Ćuruvije uvek su zavisili, ne od policijskog istraživanja, već od političke volje. Naime, do podizanja optužnice, istraga je trajala čak 15 godina, iako je Izveštaj o tajnom praćenju novinara, takozvani dosije Ćuran, obelodanjen godinu i po dana posle ubistva, odnosno godinu posle petooktobarske revolucije. Sve je moglo još tada da se reši, promenila se vlast, ali nije Služba. I još su tu! Zato na optužnici nema imena nalogodavca i direktnog izvršioca, zato su mnogi, umesto okrivljenih postali svedoci, koji su zapravo zastrašivali druge svedoke i izazivali im kolektivnu amneziju. Ostalo je na sudijama Apelacionog suda da odluče da li će i pravda u Srbiji zaboraviti na streljanje novinara ili će pokazati da se ubijanjem novinara ne ubija i istina.
Jelena Zorić
