Iako se medijski zakoni primenjuju striktno, a ekscesi kao što su otvorene uvrede političara na račun novinara praktično ne postoje, nemačka štampa suočava se, bar prema podacima tamošnjeg Saveta za štampu, sa ozbiljnim izazovima.
Problemi su donekle slični onima u Srbiji, pa novinari pisanih medija u želji da dostignu što veću čitanost, često „zaboravljaju“ da zaštite identitet žrtava o kojima pišu, vole da pišu senzacionalistički i da koriste klikbejt naslove, a nisu im strane ni lažne vesti.
Zbog toga raste broj žalbi upućenih nemačkom Savetu za štampu, samoregulacionom telu koje radi monitoring poštovanje etičkih pravila iz Kodeksa nemačke štampe na portalima i u štampanim medijima, dnevnim novinama i magazinima.
Kako je novinarima iz Srbije koji su bili u poseti nemačkom Savetu za štampu rekla članica Saveta Ksenija Balcerajt, u 2024. godini je u Nemačkoj došlo do drastičnog povećanja broja pristiglih žalbi na rad novinara u pisanim medijima. U odnosu na 2023, kada je broj žalbi bio 1850, u 2024. godini taj broj je porasato na 2.215 žalbi. Ipak, to je daleko od istorijskog maksimuma koji je zabeležen tokom pandemijske 2020. godine, kada je broj žalbi upućenih nemačkom Savetu za štampu bio veći od 4000, što govori da ni nemačko novinarstvo nije ostalo imuno na poplavu lažnih vesti i dezinformacija koje su objavljivanje u vezi sa korona virusom.
Drastična razlika između Nemačke i Srbije je što je najveći broj pristiglih žalbi bio upućen na rad regionalnih ili lokalnih medija, koji su u Nemačkoj očigledno mnogo uticajniji nego u Srbiji u kojoj tabloidi vode glavnu reč.
Tako je u 2024. godini nemačkom Savetu za štampu pristiglo čak 705 žalbi na rad regionalnih ili lokalnih medija, dok tabloidi nisu dobacili ni do 250 žalbi.
Pored već pomenutih razloga kršenja pravila oko zaštite identiteta žrtava, senzacionalističkog pisanja, klikbejt naslova i lažnih vesti, nemačkom Savetu za štampu pristižu žalbe i zbog toga što se reklame u tekstovima ne odvajaju jasno, odnosno zbog toga što postoji prikriveno oglašavanje i zbog toga što se ne označavaju sadržaji nastali pomoću veštačke inteligencije.
„Da li je ’kul’ sveštenik koji gleda dečju pornografiju“
Kao primere za takve prekršaje Ksenija Balcerajt je navela nekoliko napisa koji su zapravo, iako su bez dvojbe ozbiljni pokazatelji zanemarivanja novinarske etike, pokazatelj u kakvom se haosu nalazi novinarstvo u Srbiji.
Nemačkim pisanim medijima tako je zamereno jer su u tekstu koji je govorio o žrtvi ubistva u taksiju objavili fotografiju žrtve bez dozvole rođaka, uz ocenu da je za interes javnosti „irelevantna“ fotografija žrtve, posebno ako je objavljena bez pristanka porodice.
Ne treba mnogo naprezanja da bismo se setili brojnih naslovnih stranica tabloida u Srbiji koji bez ikakve zaštite identiteta objavljuju fotografije žrtava, čime zločinca i zločin svesno ili nenamerno stavljaju u drugi plan.
Kao primer kršenja novinarskog kodeksa Balcerajt je navela i tekst o nemačkom svešteniku koji je navodno konzumirao dečju pornografiju, uz naslov „Da li je ’kul’ sveštenik koji gleda dečju pornografiju“. Ono što se s pravom zamera novinarima i urednicima je što nisu pozvali tog sveštenika i tražili komentar od njega.
Međutim, takva zamerka deluje potpuno benigno kada se uporedi sa stanjem u srpskim medijima u kojima pravilo „dve strane“ u nekoj priči ne samo da se ne poštuje tako što se i od druge strane ne traži izjava, nego se ta druga strana uglavnom posmatra kao neprijatelj.
„Intervju“ s Mihaelom Šumaherom
Kao posebno neprofesionalan slučaj, Balcerajt je navala „intervju“ jednog nemačkog tabloida sa vozačem Mihaelom Šumaherom koji je posle teške povrede na skijanju 2013. godine bio u komi, a o njegovom sadašnjem zdravstvenom stanju se ništa ne zna. Uz pompezan klikbejt naslov „Mihael Šumaher – Prvi intervju – Svetska senzacija“ i fotografiju nasmejanog Šumahera , taj tabloid je objavio „intervju“ sa slavnim vozačem, ali je tek u poslednjoj trećini teksta navedeno da su njegove izjave zapravo generisane posredstvom veštačke inteligencije.
Konačno, Balcerajt je istakla i svojevrsnu „slanu muku“ koje čitaocima u Nemačkoj stvaraju magazini koji objavljuju recepte. Problem je u tome što se uz recept ne objavljuju stvarne fotografije nekog jela, već fotografije nastale korišćenjem veštačke inteligencije, što može da izazove zabludu kod čitalaca u pogledu kvaliiteta obroka.
S obzirom na to kako se veštačka inteligencija zloupotrebljava u svrhu političke i svake druge diskreditacije u tabloidnim medijima, čak i na tabloidnim televizijama u Srbiji, takva vrsta zamerki na novinski sadržaj deluje pomalo i bizarno.
