Targetiranje, omalovažavanje onih koji misle drugačije, širenje mržnje i izmišljanje neprijatelja, bilo stranih ili domaćih, deo su retorike kojom se funkcioneri Srpske napredne stranke služe godinama unazad.
Na meti su svi koji se javno ne slažu sa režimskom politikom, bilo da su politički aktivni, pripadaju nevladinim organizacijama ili su javne ličnosti. U poslednje vreme su na meti najviše mladi ljudi i studenti.
Gostujući u emisiji “Hit tvit” na televiziji Pink, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se još jedno okomio na studente i njihovu “obojenu revoluciju” koju je on “pobedio”.
Samo naivni ljudi veruju, rekao je Vučić, da su studentski protesti zaista maslo studenata, a da iza toga stoje zapravo spoljni neprijatelji Srbije koji ih organizuju i finansiraju.
“Pare su dobijali od USAID-a, NED-a, Šveđana i svih drugih i sad traže pare od IDI-ja. Ima još jedna prevarantska organizacija u Briselu i već su se prijavili za pare. Naivno je pomisliti da ne žele rušenje Vučića”, rekao je Vučić.
Uz to je išla već ustaljena priča izmišljenim vojvođanskim separatistima i unutrašnjim neprijateljima koji žeže da unište Srbiju.
Advokate naziovao „šljamom“, profesore optuživao da su alavi, Đilasaredovno naziva “kriminalacem”, Ponoš je ustaša, opozicini političari su “najveći ološ” koji bi da dođe na vlast da bi pljačkao, studenti su na početku protesta bili “strani plaćenici”…
Kako je nenormalno postalo normalno
Psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Baucal kaže za “Vreme” da su političke podele, inače jedna sasvim normalna pojava, predstavljene kao nešto pogubno.
“Političke podele su normalne u svakom društvu. Vrlo je teško reći ko je u pravu kod složenih pitanja i zato je važna kultura dijaloga koja u Srbiji trenutno ne postoji. Ona je zamenjena govorom mržnje i kulturom mržnje koji pretvaraju političke razlike u moralne”, kaže Baucal.
U takvom društvu, mesta za različitost nema i svaki vid pluralizma je ugušen, a oni koji misle drugačije su predstavljeni kao nemoralni, pa čak i štetni po funkcionisanje društva.
“Govor mržnje je poguban ako ga praktikuje neko ko je nosilac neke javne funkcije. Još ako to radi osoba koja obavlja funkciju predsednika, to je katastrofalno. Predsednik treba da simbolizuje državno jedinstvo”.
Na građanima je, u takvim okolnostima, da oštro osude bilo koji oblik govora mržnje.
“Kod nas to više nisu pojedinačni incidenti, zato i kažem da postoji kultura govora mržnje. To je sve kod nas postalo norma i treba da se zapitamo kako da se tome suprotstavimo i dovedemo do tog nivoa da ljudi za koje glasamo, ako šire takvu retoriku, budu sankcionisani”, kaže Baucal.
Šešeljeva škola
Dugogodišnji “učitelj” Aleksandra Vučića za koga mnogi smatraju da je u predsednika ulio ovakvu retoriku bio je Vojislav Šešelj.
Šešelja mnogi i dan danas pamte kao čoveka koji je u politički rečnik u Srbiji doneo ulične izraze, psovke, uvrede i verbalno nasilje.
Sličnost se vidi i u činjenici da je predsednik često poimence targetirao studente i mlade aktiviste.
Baš kao što Vučić pravi spisak nepodobnih studenata, Šešelj je pravio spisak nepodobnih novinara.
“Vučić je godinama bio pod uticajem Šešelja, i to u formativnim godinama svoje karijere. Učestvovao je u govoru mržnje 90-ih, na primer, svi se sećaju njegovog govora o 100 Muslimana za jednog Srbina”, podseća Baucal.
Kada je 2012. godine Vučić bio u ulozi potpredsednika Vlade, trudio da deluje kultivisano, dok je pokušavao da ubedi javnost, pre svega stranu, da se od Šešeljevog velikosrpskog radikala transformisao u Evropejca, pokušavao je da gaji neki drugi stil komuniciranja.
Ipak, kako su se problemi i krize taložili, a korupcija postajala sve veća, za vlast je jedina odbrambena linija bila govor mržnje.
“Njima nije dovoljno da govore samo pozitivno o rezultatima svoje politike ili o sebi i svojim saradnicima. Moraju da one koje nisu na vlasti prikažu kao izvor zla”, kaže Baucal.
