Savet bezbenosti UN: Šta se stvarno odigralo u Njujorku

Srbijom odjekuje „no pasaran“ Ane Brnabić koja je zahtev Evropskog parlamenta (EP) da se u Srbiji sprovede međunarodna istraga vanrednih izbora održanih 17. decembra ocenila kao „ultimatum“ i uporedila ga sa zahtevom Austrougarske 23. jula 1914. da sprovede istragu u Srbiji posle Sarajevskog atentata.

Valja poći od toga da tehnička premijerka nije baš upućena u taj periode istorije, jer bi inače ispalo da optužuje EP da želi da isprovocira rat sa Srbijom i da poziva građane Srbije da se spreme da sa oružjem u ruci brane domovinu od Evropske unije.

Ostali naprednjaci preuzeli su ovaj borbeni poklič Ane Brnabić i u javnost izlaze sa varijacijama na temu „ultimatum“, „domaći izdajnici“, „odbrana suvereniteta zemlje“, sve u svemu kao „istoirijsko ne“ mešanju stranih sila u unutrašnja pitanja Srbije. Odbrana izbornih rezultata koje su aminovali RIK i GIK dignuta je tako na nivo najvišeg držanog prioriteta i herojstva koje će ući u istoriju srpstva.

‌Da bi se skrenula pažnja sa dobro argumantovane ordinarne sumnje potkrepljene brojnim dokazima da su izbori bili pokradeni, prešlo se na pompeznu i zapaljivu retoriku – sve što sada dolazi iz naprednjačkih redova je „istorijski“, „patriotski“, „junački“, brani se „suverenitet Srbije“, vodi se borba za „opstanak srpskog življa na Kosovu i Metohiji“ gde Priština „sprovodi zločin protiv čovečnosti“.

Tako je i nastup Vučića pred Savetom bezbednosti (SB) UN u četvrtak uveče u režimskim medijima ocenjen kao „istorijski“, kao nešto nikad viđeno, kao velika pobeda Srbije, to jest njenog predsednika.

Ali, šta se zaista odigralo u Njujorku i koja je uopšte uloga Saveta bezbednosti?

Način rada SB

Savet bezbednosti održao je na osnovu Čarte Ujedinjenih nacija svoju prvu sednicu 17. maja 1946. Tada je postao neka vrsta izvršne vlasti UN, jer svi ostali organi najveće organizacije na svetu mogu da daju samo opšte preporuke, a jedino Savet bezbednosti može da donosi odluke obavezujuće za sve države članice.

‌SB ima pet stalnih i 10 nestalnih članica. Stalne su Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo Velika Britanija, Ruska Federacija, Francuska i Kina i one imaju pravo veta. Nestalne članice imaju pravo da učestvuju u glasanju i njih bira Generalna skupština UN na po dve godine starajaući se da ravnopravno zastupljen bude svaki deo svetske populacije.

‌Savetom bezbednosti rukovodi predsedavajući koji automatski dolazi na red na po mesec dana iz redova svih članica poređanih po engleskoj abecedi. Poslovnik Saveta bezbednosti dugačak je 11 gusto kucanih stranica.

‌Savet se redovno sastaje dva puta godišnje, a vanredne sednice se zakazuju na molbu jedna od članica, na preporuku Generalne skupštine UN ili na zahtev generalnog sekretara UN. Stalne članice mogu da stave veto na sazivanje vanredne sednice koji mora da se objavi najkasnije 3 dana pre održavanja. Srbija nije mogla direktno da sazove sednicu Saveta bezbednosti o Kosovu, ali mogla je to da učini preko neke njoj prijateljske članice.

‌Praksa je pokazala da postoji četiri varijante odluka Saveta bezvednosti: obavezujuća odluka o, na primer, sankcijama, vojnoj intervenciji, slanju mirovnih trupa…; obavezujuća rezolucija, ali koja se ne sprovodi silom; preporuka šta da se čini; prosto samo konstatacija stanja bez zauzimanja stava.

‌Peta je varijanta je da se ne donese nikakva odluka što je čest slučaj, kada neka odluka biva sprečena vetom jedne od stalnih članica SB.

‌Po poslovniku glasa se „za“, „protiv“ ili „uzdržavanjem“ od sopstvenog stava. U praksi postoji i mogućnost napuštanja sale, tj. neprisustvovanja sednici.

Uvođenje Kurtija na mala vrata

Savet bezbednosti može na svoje sednice da pozove bilo koju članicu UN-a, predstavnike međunarodnih organizacija, ali i pojedine ličnosti. Tako pozvani subjekti mogu ravnopravno da učestvuju u debati, ali ne mogu da glasaju o odlukama SB. U konkretnom slučaju Savet bezbednosti je odlučio da pozove predstavnika članice UN Srbije i osobu Aljbina Kurtija, koji je došao u pratnji ministarke inostranih poslova Kosova, takođe u svojstvu privatnog lica.

To je jasno obeleženo time što je Vučić sedeo iz table na kojoj piše „Srbija“, a Kurti iza table sa svojim imenom i prezimenom. Važno je imati u vidu da na sastanku Saveta bezbednosti odlučuju njegove članice, a ne pozvani subjekti koji samo iznose svoje stavove.

‌Iako članice nisu obavezne da govore ako ne žele ili nemaju šta da kažu, ovoga puta su se za reč javili predstavnici svih petnaest članica SB. Izdvajamo da su samo tri, (Rusija, Kina i Alžir) apsolutno osudile proklamaciju evra jedinom važećom valutom na Kosovu, tj. zabranu dinara, a sve ostale nisu u načelu govorile protiv takve odluke kosovske Centralne banke, ali su zatražile da se to ne učini naglo, da se Srbima na Kosovu da dovoljno vremena da se prilagode novonastaloj situaciji.

‌Kurtija su mahom oslovljavali kao premijera Kosova, poneki čak sa ekscelencijo. Na taj način Srbija je svojim uspehom da se sednica Saveta Bezbednosti sazove po njenoj želji i to još otvorena za javnost, na mala vrata uvela Kurtija, a time i Kosovo, u Ujedinjene Nacije, što je najviše želela da spreči.

‌Predsednik Srbije je posle završene debate zaželeo da govori još jednom, po treći put, ali predsedavajuća mu to nije dozvolila, tako da je kao poslednje te večeri odjeknulo: „Gospodine Vučiću, ovom prilikom ja vam ne dajem reč.“ Čista formalnost, ali neprijatno po njega, a sam je to izazvao.

‌Nijedna članica SB nije bila podnela bilo kakav predlog, (teoretski se mogao podneti predlog da se osudi postupak vlasti u Prištini protiv građana srpske nacionalnosti), ali ništa slično nisu predložili ni Rusija, ni Kina.

Potonula je potpuno izjava predsednika Srbije da je na Kosovu na delu „zločin protiv čovečnosti“.

Sednica Saveta bezbednosti sazvana na insistiranje Srbije završila se bez odluke i bez bilokakve zvanične izjave izvršnog organa organizacije UN u kojoj je zastupljeno 193 države u kojima živi 7,72 milijardi stannovnika, što predstavlja 99,44 odsto čovečanstva.