Od nezapamćene tragedije koja se u Beogradu dogodila u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ prošlo je amo deset dana. O povrataku u nekakvu normalu još ne može biti ni govora.
To, uostalom, niko od nas ni ne očekuje. Ali se trudimo. Kao i deca. I roditeljima i deci trenutno je jedno osećanje dominantno i prirodno – strah. Kako se vratiti u školu? Kako se navići na novu stvarnost u Srbiji, gde je neko mogao da se ušeta u školu i pobije osmoro drugova, rani ih još desetak, a života usput liši i čuvara škole koga je godinama poznavao.
Pedagozi i dečiji psiholozi su ovih dana traženiji nego ikada ranije u Srbiji. Deca su se u svim školama vratila na nastavu, a nemali broj đaka ima traume od onog što se dogodilo. O onima iz „Ribnikara“ da ne govorimo.
Pedagog Dušica Vujčić-Popović otkrila je na šta sada, kada su deca u pitanju, najviše treba obratiti pažnju.
„Roditelji treba da osluškuju svoje dete, da obraćaju pažnju šta im dete govori, da čitaju između redova, i to je ono što bi inače roditelji svakodnevno trebalo da rade. Izgubili smo se u brzom tempu života. Ali sa decom treba svakog dana razgovarati, ne moraju to da budu uvek pitanja vezana za nastavu, ocene ili slično – neka to nekada bude priča o određenoj situaciji iz škole. Slušamo ovih dana da su deca opterećena očekivanjima roditelja ili okoline, malo treba da se zaustavimo sa takvim očekivanjima i da u svakodnevnicu vratimo neke obične stvari“, kaže Vujčić-Popović za portal Žena.rs.
Pedagog napominje da je suština u osluškivanju deteta. Svaki roditelj bi trebalo da, čim pogleda dete, zna da li je ono raspoloženo ili nije, da li se nešto desilo loše ili ne.
„Kada roditelj sa detetom sedne za sto, tokom zajedničkog obroka na primer, roditelj može da primeti da li dete nešto krije, da li dete nešto muči i da li ono ima potrebu da nešto kaže. To je taj trenutak roditeljske intuicije. Svaki roditelj koji ima želju da bude uz svoje dete i da ga čuje, on će to i učiniti. Važno je da nema osuđivanja u razgovoru- čak i kada vam dete kaže ono što nam se ne dopada da čujemo, naša prva reakcija odnosno komentar nikako ne treba da bude osuđivanje jer dete zbog toga može da se povlači u sebe“, dodaje Vujčić-Popović.
Na pitanje kako sprečiti da se ovako nešto kao u „Ribnikaru“ ponovi, jedan od odgovora dala je prof. dr Bojana Dinić sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
U autorskom tekstu za portal 021.rs, Dinić navodi da se najpre mora reći koje strategije se nisu pokazale kao uspešne.
To su detektor metala/oružja na ulazima u škole i prisustvo policajaca u školi.
Kako piše Dinić, zapravo, ove strategije samo doprinose osećaju straha i nebezbednosti kod učenika jer signaliziraju da je opasnost prisutna.
I.Đ./Žena.rs
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
