Demokratska Republika Koreja, koju obično skraćeno nazivamo Severnom Korejom, danas slavi sedamdesetogodišnjicu primirja kojim je prekinut rat između nje i Republike Koreje, kako sebe jednostavnije službeno naziva Južna Koreja. Severna Koreja to primirje smatra svojom pobedom.
Kao gosti su tim povodom u Pjongjang stigli ruski ministar vojske Sergej Šojgu i član Politbiroa KP Kine Li Hongdžu.
Proslava je počela noćnom vojnom paradom, navodno neviđeno sjajnom. Vojnici i civili su mesecima uvežbavali ovaj nastup. Na paradi su prikazane i najnovije balističke rakete koje su dva dana ranije isprobane ispaljivanjem na otvoreno more. One bi sa nuklearnim punjenjem mogle da stignu do američkog kopna.
Priređivaće se povodom 70. godišnjice završetka rata i brojna narodna veselja.
Istorijski osvrt
Nesumnjivo je netačno da Pjongjang prestanak borbenih dejstava može smatrati pobedom. Posle pregovora u UN prihvaćen je švajcarski predlog uspostavljanja razdvajanja dve korejske države na 38. paraleli gde je uspostavljena i uzana neutralna zona. Potpisnici su UN, Severna i Južna Koreja, ali jasno je da su to u Savetu bezvednosti zapravo zaključili SSSR i Kina s jedne i SAD sa zapadnim aveznicima s druge strane. Formalno rat nije završen ni do danas, sedam decenija vlada primirje često uzdrmano akcijama i manevrima i jedne i druge strane.
Za vreme Drugog svetskog rata Koreja se nalazila pod japanskom okupacijom. Po njegovom završetku, slično kao što je postupljeno sa Nemačkom, Vašington i Moskva su preuzele kontrolu na Korejom i uspostavile dve administrativne jedinice sa ciljem da građani demokratskim izjašnjavanjem odluče kakvo ustrojstvo žele. Početak hladnog rata je to sprečio, razvile su se dve države, jedna pod zapadnim, druga pod istočnim uticajem.
Velika razlika u odnosu na Nemačku je u tome što je Koreja poluostrvo koja ima samo jednu granicu i to na svom severu sa Kinom, a Nemačka se naalazi usred Evrope. Upravo snaga Kine i njena politika koju je podržavala Moskve podstakle su vođu na severu Koreje Kim Il Sunga, školovanog u Moskvi, da vojno napadne jug. Amerika je bila na strani Juga, ali, iz geografskih razloga, vojno mnogo manje prisutna. Sever je osvojio gotovo celu zemlju. Na to je Amerika sa svojim saveznicima aktivno ušla u rat, poslala odgovarajuće trupe, ratne brodove i vojna sredstva, pobeđivala, pa je ona osvojila gotovo celu zemlju. U nastavku borbi front se kretao gore, dole, uz ogromne žrtve stanovništva i materijalne gubitke.
Opasnost rata između Zapada i Istoka u svetskim razmerama očigledno je u to doba bila prisutna. Sve je to moglo da se ponovi i u srcu Evrope napadom istočne na zapadnu Nemačku.
Titova politika
Jugoslavija je 1950. izabrana za nestalnog člana Saveta bezbednosti i odmah se našla pred ogromnim diplomatskim problemom. Tek je dve godine bilo prošlo od raskida sa Tita sa SSSR, ali bliski odnosi sa SAD još nisu bili uspostavljeni. Zapad je bio sumnjičav prema Titu. Pojednostavljeno rečeno, Jugoslavija se javno zalagala za obustavljanje borbenih dejstava, za mir pre svega, ali je ipak uspevala da stavi do znanje da su njene simpatije na strani Južne Koreje, znači, Zapada.
Politika, koju su vodili Tito i Kardelj, a kao predstavnik u Savetu bezbednosti na licu mesta Aleš Bebler pokazala se uspešnom. Logično, Moskva je bila na strani severa, a ako imamo zajedničke neprijatelje jasno je da smo prijatelji.
Što se tiče odnosa prema Istoku i Zapadu pet godina kasnije za vreme Vijetnamskog rata sada već samosvesna Jugoslavija je otvoreno podržavala komunističku vlast severnog Vijetnama, znači bila protiv politike Zapada.
Krajem sedamdeseih godina Tito je posetio Severnu Koreju, a njen vođa Kim Il Sung, deda sadašnjeg vladara Kim Džong Ila, Jugoslaviju. Kim Il Sung je važio za božanstvo. Tipično za njegovu vladavinu je da je ambasada Severne Koreje u Beogradu bila kupila sve postelje u kojima je tokom posete SFRJ spavao, jer posle velikog voljenog vođe niko ne sme da legne u njih. Kao svetinja su poslate u domovinu u muzej posvećen njegovom liku i delu.
J.H./Spiegel/FAZ/Al Jazeera
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
