Pravni položaj LGBT+: Traži se minimum minimuma, a i to je problem

Usvajanje zakona o istopolnim zajednicama zavisi isključivo od političke volje, saglasni su sagovornici „Vremena“. Dva predloga tog zakona predata su Skupštini Srbije. Ni jedan ne predviđa da se istopolna zajednica tretira kao brak, a predlozi ne podrazumevaju ni mogućnost da ljudi u istopolnim zajednicama mogu da usvajaju decu.

Aleksandar Savić iz organizacije Beograd prajd rekao je za „Vreme“ da su predloge zakona Skupštini predali poslanici Zeleno-levog fronta i pojasnio da zapravo postoje dva predloga – jedan koji je napravila organizacija Labris i drugi koji je nastao u vreme mandata ministarke Gordane Čomić, koji je bio rezultat zajedničkog rada države sa civilnim sektorom.

On je ocenio da su jedina kočnica usvajanju zakona o istopolnim zajednicama oni od kojih to usvajanje zavisi.

„Ukoliko pogledate pojedinačna prava koja bi zakon o istopolnim zajednicama omogućavao LGBT+ zajednici, videćete da je, po istraživanjima, većina građana Srbije saglasna sa njima. Međutim, očigledno je da ne postoji politička volja, što smo videli za vreme mandata Gordane Čomić, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da on neće potpisati taj zakon“, rekao je Savić.

On je ukazao da Vučić u principu nije u obavezi da potpiše zakon. U tom slučaju zakon bi bio vraćen na novo glasanje u parlament, a ukoliko bi ga Skupština ponovo izglasala, taj zakon bi i definitivno bio usvojen.

„Međutim, čini mi se da je reč predsednika Srbije u ovoj situaciji poslednja, tako da bih rekao da to od njega zavisi“, naveo je Savić.

Inferiorni model zakona

Da je osnovni problem nedostatak političke volje istakao je i LGBT+ aktivista Marko Mihailović.

„Mnogi veoma kontroverzni zakoni su usvajani, a zakon o istopolnim zajednicama je jednostavno nestao. Organizacija Labris je izradila model zakona i sve vreme ga menjala da bude u skladu sa drugim zakonima, a kada je Vlada 2021. godine napravila neku vrstu društvenog dijaloga predstavljen je znatno inferiorniji model koji je izradila profesorka Zorica Mršević“, rekao je Mihailović.

On je ocenio da su u modelu zakona koji je izradila Mršević vrlo važna pitanja regulisana „na apsolutno neadekvatan način“, i da je „cela priča o zakonu nestala“.

Mihailović je naveo da je prepreka usvajanju zakona i to što je premalo ljudi iz LGBT+ zajednice autovan.

Suočavanje sa enormnom diskriminacijom

„To je razumljivo jer se LGBT+ osobe suočavaju sa enormnom količinom diskriminacije, i sistemske i društvene, što ih sprečava da se uključe u borbu za bolji položaj sopstvene zajednice, pa od strane same zajednice ne postoji dovoljno pritiska da zakon bude usvojen“, ocenio je Mihailović.

Međutim, on je podsetio na ono što se u srpskom društvu veoma često zaboravlja, a to je da je Srbija kao međunarodni subjekat obavezna da ispunjava preuzete obaveze.

„Presudom Evropskog suda za ljudska prava iz 2014. godine Vlada Srbije je obavezna da usvoji zakon, jer se tom presudom svaka članica Saveta Evrope obavezuje da na neki način reguliše pitanje istopolnih zajednica“, istakao je Mihailović.

Međutim, u srpskom društvu, u javnom prostoru i na društvenim mrežama, postoji nemala doza paranoje po pitanju zakona o istopolnim zajednicama, jer se on često označava i kao deo „LGBT+ propagande“.

Da li je zakon o pravima LBGT+ propaganda?

„Predlozi zakona o istopolnim zajednicama predviđaju da takva zajednica nije brak, da ne znači potpunu jednakost LGBT+ ljudi sa heteroseksualnim parovima, i ni na koji način se ne bavi usvajanjem dece. Nama je u ovom trenutku važno da regulišemo minimum minimuma, a da kasnije, ukoliko bude prostora, možemo da razgovaramo dalje. Trenutno nam je važno da regulišemo osnovne životne događaje“, ukazao je Savić.

On je istakao da društvene mreže „nisu dobar indikator, jer su na njima najglasniji ostrašćeni i negativno nastrojeni, pa deluje da su oni većina“.

„Taj zakon je propaganda isto koliko je i heteroseksulani brak propaganda. O tome nema reči, ovde se jednostavno radi o regulaciji uglavnom neprijatnih situacija u životu, kada vam partner završi u bolnici ili u zatvoru, ili kada premine, ili u nekim pozitivnim situacijama, kada treba da kupite zajedničku nekretninu. Uopšte se ne radi o bilo kakvoj propagandi“, rekao je Savić.

On je istakao da je veoma važno da LGBT+ aktivisti o problemima te zajednice razgovaraju sa građanima i građankama, ali da je još važnije da to čine političari i političarke u razgovoru sa svojim biračkim telom.

Međutim, političari se često oslanjaju na populizam očekjujući da će im to doneti jeftine poene kod birača.

Foto: Tanjug/ Dimitrije Goll

Zakon se tiče samo LGBT+ populacije

Znamo iz mnogih situacija da građani Srbije vole da se petljaju u stvari koje ih se zaista ne tiču, dok im, s druge strane, pred očima nesmetano i bez ikakve reakcije promiču flagrantna kršenja ljudskih prava, korupcija i otvorena, bezočna laž političara.

Zato ne treba da nas čudi što je Mihailović, s druge strane, ukazao da se zakon o istopolnim zajednicama zapravo tiče samo LGBT+ zajednice.

„Zakon se ne tiče društva u Srbiji jer ga ono neće koristiti i zakon neće primoravati nikoga da stupa u istopolne odnose. Zakon bi trebalo da reguliše postojeće pravne nedostatke u sistemu, koji samo nastavljaju sistemsku diskriminaciju LGBT+ osoba, jer im onemogućava korišćenje pravnih institucija Srbije“, rekao je Mihailović.

On je podsetio da je Crna Gora pre nekoliko godina regulisala pitanje istopolnih zajednica i naglasio da se u tom društvu ništa negativno tim povodom nije desilo, a da se prostor za sistemsku diskriminaciju smanjio.

„Ako najviši predstavnici vlasti otvoreno u svojim obraćanjima diskriminišu, šire paniku, predrasude i zablude, veoma je teško da vrlo slab civilni sektor popravi situaciju. Vidite kako je u medijima: ne možete da pričate o LGBT+ temama, a da nemate, kako oni to zovu ‘drugu stranu'“, rekao je Mihailović.

On je dodao da ga brine politčka volja da se nastavi sa širenjem predsrasuda, zabluda i neistina, „u cilju dizanja panike, kako se ljudi ne bi bavili pravim problemima“.

„Umesto toga oni se bave time kako mi navodno dolazimo po njihovu decu, koju želimo da pretvaramo u gejeve, lezbejke i transrodne osobe, što naravno nije moguće“, istakao je Mihailović.

Dodao je da se ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislav Žigmanov „apsolutno ne bavi ničim što se tiče ljudskih prava i društvenog dijaloga, već samo položajem hrvatske manjinske grupe“.

Uloga Ane Brnabić

Nismo mogli a da ne pitamo i kako LGBT+ zajednica gleda na politički i društveni angažman predsednice Skupštine Srbije Ane Brnabić u kontekstu prava te zajednice.

I Mihailović i Savić su istakli da je njen ulazak u političku elitu doprineo povećanju vidljivosti LGBT+ zajednici, međutim, kod obojice postoji i veliko „ali“ kada je Brnabić u pitanju.

„Njena nesposobnost da učini bilo šta konkretno za poboljšanje zajednice dovela je do toga da u tom smislu rezultata nema. Samim tim, njena asocijacija sa ovom vlašću uopšte ne ide na ruku LGBT+ zajednici, ali mislim da ljudi konačno shvataju da ona i privilegije u kojima ona živi nisu realnost za većinu LGBT+ osoba“, ocenio je Mihailović.

„Sem toga što se na televiziji svakodnevno pojavljuje lezbejka na pozciji, koja ima partnerku i dete, ne možemo da govorimo o drugim konkretnim stvarima. Zločin iz mržnje uveden je kao posebna otežavajuća okolnost 2012. godine, usvojene su Izmene i dopune Zakona o matičnim knjigama i Izmene i dopune Antidiskriminacionog zakona. Sem toga Brnabić ni u čemu nije bila glasna, pa je čak i u sosptvenoj vladi imala homofobične izjave“, naveo je Savić.

Foto: Zanjug/Zoran Žestić

Bezbednosna procena ili getoizacija LGBT+ zajednice?

Svako ko je, kao građanin ili kao novinar priustvovao nekoj šetnji koja bi trebalo da bude kruna Nedelje ponosa, nije mogao da se otme utisku da zbog ogromnog broja policajaca ta šetnja liči na šetnju u kavezu, kojoj građani bez loših namera prema LGBT+ zajednici ne mogu ni da primirišu.

Zato smo pitali Savića i Mihailovića da li im to izgleda tako i zašto LGBT+ zajednica pristaje na takve uslove.

„Nemamo opciju da pristajemo ili ne. Ne određujemo mi broj policajaca, već je reč o bezbednosnim procenama. Ove godine bilo je znatno manje policije i čini mi se da su građani manje nego ikada imali problema da se pridruže šetnji. Sve zavisi od bezbednosnih procena Ministarstva unutrašnjih poslova. Zalažemo se da policije bude što manje, ali da učesnici i učesnici budu bezbedni. Verujemo da naše sugrađanske i sugrađani veruju u iste vrednosti kao i mi, i da je opasnost objektivno manja nego što to MUP ocenjuje“, rekao Savić.

Mihailović je, međutim, istakao da je upravo šetnja pokazatelj kako vlast tretira LGBT+ zajednicu.

„To je bukvalno getoizacija. Imamo javni skup, kao i svaki drugi, ali je to jedini protest u zemlji kome policija ne dozvoljava građanima da prisustvuju, i ne samo da zatvara ulice duž rute šetnje, nego zatvara i okolne ulice kako građani ne bi mogli da nas vide i čuju, ni da nam se pridruže. To je još jedan od metoda opresije koji je intenziviran 2021. godine, kada je Aleksandar Vulin bio ministar unutrašnjih poslova, a do tada je bio trend smanjenja broja policajaca i zatvaranja ulica, a za to su delimično odgovorni i organizatori koji pristaju na to“, ocenio je Mihailović.

Dodao je da su ljudi koji trenutno vode Beograd prajd značajno umanjili kritiku prema vlastima, da kritike praktično i nema.

„Veliki je problem kada najznačajnija LGBT+ manifestacija propušta da kritikuje vlast da bi ostala u dobrom odnosu sa njom, uprkos sve goroj situaciji za sopstvenu zajednicu”,  zaključuje Mihailović. „Ljudi iz Beograd prajda se trenutno fokusiraju na žurke i cenzuru kritike, a ne na kritiku vlasti i davanje promišljenih predloga koji bi doprineli poboljšanju situacije“.