Foto: Miloš Milivojević/Tanjug
Večeras Konstrakta nastupa u drugom polufinalu Eurosonga. Da li će masa koju godinama peglaju „političkom korektnošću“ umeti da prepozna metafore i ironiju njenog zvučno/tekstualno/scenskog igrokaza? Ne znam. U svetu u kome Stounsi izbacuju iz repertoara „Brown Sugar“ da se neko ne bi uvredio moguće je da do fotelje ispred televizora dobaci samo poruka da neko pere ruke od Megan Markl (OK, imamo glas Kraljice!)
Nekoliko nedelja pred domaći izbor predstavnika za Eurosong sreo sam Anu u garaži jednog ovdašnjeg tržnog centra. Krenula je sa decom u kupovinu. Popričali smo malo, dogovorili se da je uključim neke noći u moju radio emisiju i onda odosmo svako svojim putem.
Gledajući kako konsternirana Konstrakta prima prve čestitke za pobedu, kao idiot sam najpre pomislio: „Crna Ana, nećeš se sada tako lako šetati po tržnim centrima i ulicama ovog grada.“ Ali, bio sam srećan… kao i hiljade onih koji su, slično meni, po prvi put u životu uzeli telefon u ruke i glasali za neku pesmu na ovom takmičenju. I to 20 puta! Nisam glasao kao profesionalni muzičar/analitičar, niti kao neko ko dvadesetak godina poznaje Anu i Milovana i prati njihov rad. Ne! Glasao sam iz čiste potrebe da odgovorim jer sam prepoznao da mi se neko obratio.
U ovoj zemlji postoji deo stanovništva, svakako manjinski, ali i ne sasvim zanemarljiv, koji mora da ima osećaj da su mu glavni mediji potpuno uskratili pažnju. Ljudi koji su živeli u vreme (ili bar odrastali na njegovim odjecima) kada su pesme morale nešto da govore (najčešće uz ironičnu žaoku), ostavljeni su na vetrometini globalnog podilaženja drugačijem kulturnom miljeu. Sticajem okolnosti, ta nevidljiva manjina se u slučaju „Pesme Evrovizije“ pretvorila u glasnu većinu i ubedljivo izglasala umetnički stav koji je pogodio pomalo zarđalu žicu publike koja na ovaj TV šou gleda sa otvorenim podsmehom, ali ga ipak uporno gleda … jer je i to deo davno nasleđenog kulturnog obrazca (budimo realni – obožavaoci sigurno najpopularnijeg učesnika našeg izbora te subotnje večeri su verovatno bili u kafani).
Konstraktine „birače“ povezuje još nešto. Jedna posebna vrsta patriotizma koji se ne oličava u mahanju simbolima i odsustvu samokritike, već u istinskoj brizi kako će se naša mala zemlja predstaviti šarenom svetu.
Ovaj vrlo važan motiv učesnika Eurosonga iz malih zemalja (posebno istočnog dela kontinenta) često vodi u zamku tugaljivog provincijalizma. Da li me zanima da čujem rumunski hevi metal? Ili estonski hip hop? Ili novu Bijonse iz Moldavije? Pa… ne baš. Najbolja rešenja su uvek bile klasično dobre pesme ili umešno korišćenje sopstvenog narodnog stvaralaštva ili… nešto sasvim neočekivano drugačije. Tako dođosmo do Konstrakte i do današnjeg dana.
Šta možemo očekivati? Pohvaliću vam se da sam imao 9 od 10 pogodaka prve polufinalne večeri, ali zaista ne znam šta da očekujem večeras. Konstrakta je podigla veliku prašinu svojom pesmom i pojavom među posvećenicima Eurosonga, ali pripadnici LGBT populacije poslovično su skloniji novotarijama i „drugačijim stvarima“ od najšire publike.
Da li će masa koju godinama peglaju „političkom korektnošću“ umeti da prepozna metafore i ironiju ovog zvučno/tekstualno/scenskog igrokaza? Ne znam. U svetu u kome Stounsi izbacuju iz repertoara Brown Sugar da se neko ne bi uvredio, a sprema se i proglašavanje princa iz bajke o Snežani za silovatelja (poljubio bez prethodnog pristanka!!??) moguće je da do fotelje ispred televizora dobaci samo poruka da neko pere ruke od Megan Markl (OK, imamo glas Kraljice!)…
Savremeni masovni mediji uspostavljaju standarde obraćanja, ne više ni najširoj, već najglupljoj publici. Ne postavlja se pitanje „kako bi umetničko delo trebalo da se shvati?“, već „kako bi to neko mogao da shvati?“. Nadam se da je i u evropskim okvirima ovo stvorilo potrebu pobune „nevidljive manjine“ željne barem malo intelektualnog izazova na obesmišljenom polju popularne muzike.
Zaista bih voleo da Konstrakta barem uđe u finale. To bi na veličanstven način nadmašilo skromni prvi cilj koji su ona, Milovan i ekipa imali u početku: da što većem broju ljudi u Srbiji predstave svoje najnovije delo (Triptih). Konstraktine pesme, kao i mnoge stare stvari Zemlje gruva već su našle poštovaoce širom regiona i Evrope (pogledajte skok pregleda na YouTube-u). Ipak, pojava u finalu sigurno bi mnogostruko uvećala taj broj.
Ali, da se ne lažemo. Udara me i patriotizam! I to onaj baš navijački! Kako da se ne oduševiš kada zblanutoj italijanskoj novinarki na pitanje šta je videla od Torina, Konstrakta krene da priča o crkvi Svetog Lorenca, delu arhitekte Guarinija, a ova je gleda kao da je pala sa Marsa?
To, bre, Ančiiiiiiii! Idemooooo!
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Skup podrške N1 počeo je u 19 časova, novinarska udruženja upozoravaju na pritiske na medije. Predsednik ANEM-a Veran Matić ocenjuje za Vreme da je očigledno dosadašnji direktor N1 Igor Božić smenjen
Izjava ministra Borisa Bratine da policija ima pravo da bije i ubija studente posle tri dana došla je i do predsednika Srbije, koji se sada zbog nje izvinjava
Otvaranje fabrike dronova najavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali nije otkrio nikakve detalje. BIRN saznaje ko su partneri i da će se proizvoditi u objektima Željka Mitrovića, što njegova kompanija demantuje
Osim retoričke i "bezbednosne", Srpska napredna stranka u susret izborima u Mađarskoj po svemu sudeći pruža i druge vrste podrške bratskom režimu Viktora Orbana. Nije baš sve po zakonu, ali kao i na izborima u Srbiji, neće se valjda zakona držati kao pijan plota
Premijer Srbije Đuro Macut nalazi opravdanje za izjave ministara Glišića i Bratine. Prvi je upozorio roditelje da ne upisuju decu na “blokaderske“ fakultete da im se ne bi „vratila u kovčezima“, a drugi studente da policija ima pravo da „bije i ubije”
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
