Opozicija je pred velikim ispitom. Šta treba da rade i kako da se ponašaju u pobuni građana koja se događa proteklih subota? To je, na kraju krajeva, pitanje izborne pobede.
Nije mala pobeda koju je hteo da proslavi Savo Manojlović (Kreni-promeni) pošto je Vlada Srbije donela odluku da iz skupštinske procedure povuče Zakon o eksproprijaciji, a Narodnoj skupštini predložila izmene Zakona o referendumu koju su naprednjački poslanici usvojili za pola sata. Za bezmalo deceniju naprednjačke vlasti dosad se nije dogodilo da je Aleksandar Vučić bilo kada napravio ustupak pred demonstrantima.
S druge strane, proglašavanje bilo kakve pobede ne znači ništa ukoliko je to jedna od onih pobeda sa kojima ne znamo šta ćemo. A Vučićev ustupak je samo prosta računica kako da Rio Tinto skloni sa svoje predizborne agende i ljude sa ulica. Jer, Rio Tinto je i bez ovih spornih zakona prilično duboko ušao u posao u Srbiji i to im je protivzakonito omogućila ova vlast.
Shvatio je to i Manojlović pa je odustao od proslave pobede na Trgu Republike. Rekao je da je organizacija Kreni-promeni obećala javno da blokade prestaju ukoliko zahtevi budu usvojeni jer želi da održi reč. Ali i da podržavaju svaki vid borbe za promene, pa tako i svoje „saborce“ i organizacije koji žele da nastave sa demonstracijama sa novim zahtevima.
Svesni su i opozicioni lideri i ekološki aktivisti da ih Vučić gura na brisani prostor, da ih razvodnjava i slabi kad kaže da je ekološke zahteve ispunio i da su svi ostali zahtevi politički. Pri tom, opozicija (zeleno-levi blok Zelenovića, Ćute i Dobrice Veselinovića i političke stranke iz Novembarske koalicije SSP-NS-DS) do prošle subote je uglavnom samo davala snažnu podršku građanskim protestima prepuštajući Manojloviću da ih organizuje na svoj način. Kad je on najavio prekid blokada i pobedu, zeleno-levi blok je preuzeo inicijativu proširivši zahteve na hitno donošenje zakona kojim se briše rudnik u Jadru i smenu REM-a.
I sad se, u toj gužvi u nesuglasicama ekoloških aktivista, zapravo dva opoziciona bloka ponovo prebrojavaju gde je ko. Nije ni važno jesu li danas na ulicu izašli Marinika Tepić i Đilas, Dragana Rakić i Lutovac, Miroslav Aleksić i Jeremić. Ovi poslednji (Narodna stranka) hoće. I ove subote su kao i prethodnih pozvali ljude da se priključe protestu.
Svejedno, male su razlike u pitanju, gotovo nijanse. Pre svega u taktici. Jedni tvrde da će se naredni protesti i blokade izduvati jer ih je nemoguće održavati do proleća, te da je rešenje u kratkim i efikasnim diverzijama koje će se organizovati – poput blokada svake druge nedelje, a drugi da je litijum tema na kojoj Vučić pada i da zato ne treba smanjivati pritisak dok se Rio Tinto nepovratno ne izbaci iz Srbije.
Bilo je već tumačenja da na sledećim izborima opozicija suštinski ima i najteži i najlakši zadatak u isto vreme. Najteži zadatak da pobedi čoveka sa, bez svake sumnje, značajnom većinom, a najlakši – što pri ovakvom stanju stvari u Srbiji, opoziciji nije potrebno da se spram Vučića određuje kroz ideološku različitost.
Ovako, dovoljno je otići na pijac, podići jabuku sa tezge i objasniti ljudima da pitanje hoće li tu jabuku imati ili neće zavisi od drugog pitanja – da li će u Srbiju doći Rio Tinto, kao što su već došli Linglong, Ziđin Majning i druge kompanije koje zagađuju zemlju, vazduh i vodu.
Izbor, u stvari, nije bio nikad lakši, jer više uopšte nije važno kakve su nijanse u razlikama između Jeremića i Đilasa, Ćute i Save Manojlovića. To više nikoga ne zanima. I to bi prvo oni trebalo da shvate.
Ovde je pitanje da li opozicija hoće da homogenizuje biračko telo na jednoj temi koju svi razumeju. I to može biti taj referendum o ostanku Vučića na vlasti. Ne bi to bilo tako, da Vučiću nije stalo do Rio Tinta, da nije preuzeo obaveze prema toj kompaniji, da nema sijaset ugovora koje je Srbija potpisala sa Rio Tintom, a koji su se sve do pre nekoliko dana brižljivo čuvali od javnosti.
Prvo su tvrdili da nemamo nikakvu obavezu prema Rio Tintu sem memoranduma o razumevanju, a onda smo dobili otvoreno priznanje Vučićevog poslanika Šormaza koji kaže da nije tačno da nemamo obaveze prema Rio Tintu i da bi nas raskid ugovora s tom kompanijom skupo koštao. Previše je tajnih ugovora ove države na štetu građana Srbije: od svih ugovora sa Kinom, ugovora sa „Vansijem“ o koncesiji na aerodrom, sporazuma sa „Etihadom“, do privatizacije Instituta „Jaroslav Černi“. Gde god ugovori nisu transparentni i ne zna se na šta se ko obavezao – tu je korupcija.
Da ljudima postaje jasno o čemu se radi pokazuju istraživanja prema kojima se 14 posto simpatizera SNS-a protivi rudarenju u dolini Jadra. Slažući procente neko je izračunao da je to oko 100.000 Vučićevih sigurnih glasova. To je značajan reper ljudima na opozicionoj sceni.
Mogu sad svi da kritikuju Savu Manojlovića, ali on je pokazao nepodnodnošljivu lakoću delovanja. Čista ideja formulisana u jasan cilj, objašnjena ljudima prostim narodskim jezikom – na ulicu je izašao onaj broj ljudi o kojem mnogi opozicioni prvaci mogu samo da sanjaju.
Savina izjava da drži reč i da zbog toga neće u dalje proteste može biti i njegov temelj za budućnost, ako se odluči na aktivan politički angažman. Održana reč bi mogla višestruko da mu se isplati.
Ma šta o njemu mislili političari, svi bi ga rado videli na svojoj izbornoj listi.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare intervjue na www.vreme.com
Ako vam se sviđa ovaj tekst pretplatite se na digitalno izdanje „Nedeljnika Vreme“
