Nikola Selaković: Ministar kulture sa kokardom u srcu

Ministar kulture u vladi Miloša Vučevića biće Nikola Selaković. On je imao razne funkcije, zaduženja i aktivnosti, ali samo jednu koja bi ga kvalifikovala za dodeljenu mu funkciju.

To govori o doslednosti i o stabilnosti baš-me-briga odnosa vlasti prema kulturi. Naime, kulturu su i prethodnih osam godina osmišljavali i vodili ljudi koji pre nego su postali ministri ili nikad u životu nisu radili ništa u kulturi  (Maja Gojković) ili su to radili neuspešno (Vladan Vukosavljević kao gradski sekretar), a po obrazovanju su pravnici.

Nikola Selaković (1983) je takođe pravnik, ima master diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu, bio je asistent na Katedri za pravnu istoriju na Pravnom fakultetu, ministar pravde i državne uprave, generalni sekretar predsednika Republike, ministar spoljnih poslova, a do danas i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

U dugačkom Selakovićevom siviju je i pomenuta jedna aktivnost u kojoj postoji reč „kultura“: Selaković je osnivač, a u periodu od 2011. do 2012. godine bio je i predsednik Srpskog kulturnog kola „Despot Stefan Lazarević“. Ne bi bilo nemoguće da mandatar Vlade i predsednik države ovaj detalj u Selakovićevoj karijeri istaknu kao njegovo sasvim dovoljno iskustvo koje ga kvalifikuje za ministra kulture.

Osim Selakovića kao mogući ministri kulture pominjali su se i Dejanu Ristiću, za  koga bi se na osnovu dosadašnjih uspešnih aktivnosti (direktor Narodne biblioteke i Muzeja žrtava genocida) moglo pretpostaviti da bi bio odgovarajući ministar kulture,  Ljubici Vraneš članici Beogradske opere, i Maji Gojković dosadašnjoj ministarki kulture.

Činjenica da su svi bili iz kulture, govori o naivnost/želji/nadi javnosti da je ovoj državi ipak stalo do njene kulture. Ristić i Gojković dobili su druga zaduženja.

Očekivanja

Na osnovu nekoliko detalja iz dosadašnje karijere Nikole Selakovića, nazire se i šta bi se od njega moglo očekivati na novom radnom mestu.

Ovog meseca je prisustvovao skupu u Banja Luci „Srpska te zove“ povodom Rezolucije u Srebrenici. Kao ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pojavljivao se u javnosti na ceremonijalnim događanjima, a ne tamo gde se rešavaju problemi iz resora koji je vodio.

U vreme dok je bio ministar pravde, u državi je bio veliki štrajk advokata. Selaković se ponašao kao da se ništa ne događa.

Pre dve godine na marginama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku potpisao je Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije, i nije video ničeg spornog što njegov potpis, u tom trenutku i na tom mestu, daje nepovoljan signal Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Selaković srčano podržava stav Srpske napredne stranke i predsednika Republike da se ne uvedu sankcije Rusiji. Na tu temu je jednom rekao: „Nismo uveli sankcije Ruskoj Federaciji i ako mogu da kažem iz svog iskustva, pod najvećim pritiscima je predsednik Vučić, ne samo kao neko ko je lider u Srbiji i suvereni lider u ovom delu Evrope, već i neko ko je potpuno legitiman nosilac vlasti“.

Na sastanku sa Orsatom  Miljenićem, hrvatskim ministrom pravde, bio se pojavio sa šajkačom i kokardom. Kad je zbog toga hrvatski ministar odbio da sedi s njim za istim stolom, Selaković je  uzvratio: „Što se tiče moje kape, uvek ću s ponosom nositi kapu koju su nosili moji preci na Ceru, Kolubari, Krfu i Kajmakčalanu.“

Da jasno iskazuje koga voli a koga ne voli pokazao je već dok je bio asistent na Pravnom fakultetu. Na jednom predavanju uzeo je od studentkinje flašicu vode hrvatskog proizvođača i bacio je u kantu za đubre rekavši da to čini jer u pitanju nije domaća voda. Selaković je kazao da je samo želeo da ukaže studentima na neophodnost kupovine domaćih proizvoda: „Bacanjem te flašice studentima sam slikovito ilustrovao i na delu pokazao kako se pomaže Srbiji“.