Sahrane se, inače, obavljaju po propisima kako bi ispoštovale sanitarne uslove, a pokojnik imao dostojanstveno mesto počinka koje porodica i drugi ožalošćeni mogu da obiđu.
U slučaju generala Ratka Mladića sve postaje politička igra u kojoj, čini se, vlasti u Beogradu mogu samo da izgube.
Predsednik Aleksandar Vučić nikako nije nevin u nastanku tamnog vilajeta iz kojeg sada treba da se iskobelja pred izbore. Naprotiv, posle njegovih skoro petnaest godina na vlasti, mejnstrim u Srbiji pomerio se od konsenzusa da je Mladić nekako „naš“, ali je ratni zločinac ka tome da je u pitanju „srpski heroj“ bez mrlja.
Vučićevo lelujanje
Sam Vučić je odnos prema Mladiću prilagođavao oportunim potrebama političke karijere.
Kao mlad, pridržavao je stativ kamermanu na brdima iznad Sarajeva gde je Mladić na nišanu držao sve što se kreće. Potom je nudio „sigurnu kuću“ za Mladića i druge haške begunce te infantilno menjao naziv Bulevaru Zorana Đinđića u „Bulevar Ratka Mladića“.
Ovih dana se pak reciklira stara navodna izjava tužioca Bruna Vekarića koji je „pohvalio“ Vučića da je često nudio informacije o skrivanju Ratka Mladića.
Prvi čovek DS-a Srđan Milivojević na to dodaje drugi nepotvrđeni sloj – da je Vučić, navodno, informacije davao svom prijatelju Mikiju Rakiću, sivoj eminenciji vlasti Borisa Tadića. U prevodu, Vučić je javno slavio, a tajno navodno cinkario Mladića kako bi kupio političke poene.
Na dvadesetu godišnjicu masakra u Srebrenici, koji je haškom presudom okarakterisan kao genocid, Vučić je otišao tamo i „pognuo glavu pred srebreničkim žrtvama“, kako je rekao.
Ali, ko je pobio te žrtve? Taj Vučićev čin koji je u ono vreme još mogao da liči na korak ka famoznom „suočavanju sa prošlošću“ odavno je zaboravljen, a od svega je u propagandnoj mašineriji ostalo da su Vučića tobože tog dana pokušali da ubiju u Srebrenici i da nisu prihvatili njegovu pruženu ruku.
Opšta mesta i nesretni ministar
Ishod je sledeći – dobar deo građana Srbije veruje da je Mladić heroj kojeg valja sahraniti među zaslužnima, uz sve počasti. Drugom delu Srbije, te mnogima spolja, od te pomisli se diže kosa na glavi. Porodicama žrtava iz Srebrenice, Sarajeva i drugih mesta koja je Mladić opustošio otvaraju se nezarasle rane.
Kako god da se okrene, neprijatno za Vučića te on za sada potura opšta mesta poput onog da je „nehumano“ i „anticivilizacijski“ što Hag nije pustio Mladića da umre u Srbiji.
Vučić potura i kičmu inače neprimetnog ministra pravde Nenada Vujića koji izveštava o prebacivanju tela pokojnika kao da je u pitanju pregled stanja na putevima ili fudbalska utakmica.
Izlaz je nađen u Mladićevoj porodici. Kao, država će „poštovati“ sve njihove želje. „Ako porodica bude želela da bude sahranjen u Srbiji, mi ćemo pomoći da to bude učinjeno na dostojanstven i pristojan način jer smo civilizovani i pristojni ljudi“, rekao je predsednik.
To opet ništa ne znači. „Dostojanstveno“ i „pristojno“ sahranjuju se i beskućnici i plemići i ratni zločinci i pravednici. Ali samo se mali broj pokojnika sahranjuje uz državne počasti.
Izlaz kao u slučaju Miloševića?
Prema Zakonu o vojsci, oficir koji bude osuđen na robiju dužu od godinu dana gubi činove i počasti. Strogo uzev, Ratko Mladić je umro kao civilno lice i zbilja bi porodica trebalo da se postara o pogrebu bez ikakvog upliva države.
No, pozivanje na porodicu moglo bi da bude Vučićev zgodan izlaz – ako porodica hoće skromnu privatnu sahranu, što bi režim mogao da joj došapne, Vučić će poslati Vujića da izrazi saučešće i gotova stvar. Čuje se da bi to moglo da bude na Topčiderskom groblju, gde je sahranjena Mladićeva kćer.
To je dovoljno daleko od čuvenih aleja na Novom groblju.
Uostalom, „želje porodice“ su već jednom izbavile demokratske vlasti koje su prekršile sve moguće sanitarne propise da bi se rešile još nezgodnijeg pokojnika – dopušteno je pre dve decenije da Slobodan Milošević bude sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.
Ako se Vučić bude držao poslednjeg obećanja o izborima, on bi morao da ih raspiše početkom septembra. Mladićeva sahrana će tako neminovno obeležiti početak kampanje, ali će u tipičnom višku dešavanja biti zaboravljena do finiša.
Jer, ako Vučić nešto ume, to je da od svega napravi čudo od tri dana posle kojeg se pređe na drugo pa na treće…
