Nemački mediji: Sve više dokaza o upotrebi zvučnog topa u Beogradu

„Odjednom se začula nekakva buka. Osetio sam kao da se nešto iznad nas prokotrljalo. Tišina je naglo prekinuta. Ljudi oko mene su se uspaničili. Mnogi su glasno vrisnuli i pobegli sa ulice. Osećao sam vrtoglavicu do kraja večeri.“

Tako je za nemački tabloid Bild jedan očevidac opisao trenutak kada je, tokom demonstracija u Beogradu, prekinuto 15 minuta ćutanja za 15 žrtava urušavanja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu prošlog novembra. S tim očevicem je, navodi list, u međuvremeno sve u redu, prenosi Dojče vele.

Nešto slično opisala je i novinarka Velta Tatjana Om, koja je bila na licu mesta. Na svom nalogu na platformi Iks, objavila je: „Posle 12 minuta odjednom buka. Nisam mogla da shvatim šta je to. Bila sam pritisnuta uz ulazna vrata (hotela, prim. ur.) sa drugima“.

Situacija je bila zbunjujuća, prenela je. „Osećala sam izuzetnu vrtoglavicu oko pola sata, s nekim čudnim unutrašnjim nemirom“, opisala je Om. U početku je, kaže, za te simptome krivila gomilu, ali to može biti i zbog upotrebe ko zna čega drugog. Jer: „Sve više ljudi prijavljuje slične simptome“, navodi novinarka Velta.

Bild prenosi da je „vojni analitičar Aleksandar Radić za kanal N1 rekao da je buku očigledno izazvalo akustičko oružje. ‘Vlasti već godinama poseduju zvučni top’, rekao je taj stručnjak.“

Nemački list dodaje i da je „predsednik Srbije Aleksandar Vučićocenio u nedelju da su tvrdnje o zvučnim topovima ‘laž’. Umesto toga, navodno je u pitanju bila anti-dron puška. Vučić je zahtevao: ‘Neko mora krivično da odgovara za širenje ovako brutalnih dezinformacija’.“

„Izveštaji o tome i dalje su nejasni i neuverljivi“, piše Frankfurter algemajne cajtung, „međutim, sve je više dokaza da je srpska policija možda zaista upotrebila to oružje protiv svog stanovništva koje je mirno demonstriralo tokom vikenda.“

„Smatra se da je izvesno da Ministarstvo unutrašnjih poslovaSrbije od 2022. poseduje takvo oružje, na engleskom poznato i kao ‘akustični uređaj velikog dometa’, ili skraćeno LRAD“, navodi frankfurtski list, dodajući da je u Srbiji zabranjena upotreba tog oružja.

„Do sada nije bilo poznato da je srpska policija ikada koristila takav uređaj, čiji izuzetno glasni zvuci ne samo da izazivaju bol u ušima, već mogu i da izazovu trajno oštećenje sluha. Ako se sumnja potvrdi u narednim danima, to bi bio novi pad u načinu na koji se režim predsednika Aleksandra Vučića nosi sa demonstracijama u Srbiji, koje su sada u petom mesecu.“

Najveći izazov za Aleksandra Vučića

„Studenti i njihove pristalice uglavnom se ponašaju veoma disciplinovano i stalno pozivaju na odricanje od nasilja“, navodi švajcarski Noje cirher cajtung i objašnjava da, „kada su se pre nekoliko nedelja u Skupštini Srbije pobunili predstavnici političke opozicije, studenti su se odmah ogradili od njih. Pokret se namerno kloni bilo kakvog prisvajanja unutrašnje ili spoljne politike“, piše list.

„Masovni protesti su najveći izazov za Aleksandra Vučića, koji trinaest godina vlada zemljom“, ocenjuje se. „Kao i na prethodne protestne pokrete, predsednik na nezadovoljstvo javnosti odgovara strategijom ustupaka i diskreditacije. Nekoliko ministara i premijer Miloš Vučević već su morali da podnesu ostavke zbog protesta, dok je Vučić istovremeno više puta govorio o pokušaju obojene revolucije u Srbiji, optužujući studente da ih kontrolišu strane sile. On, međutim, ne daje nikakve dokaze o tome“, piše švajcarski list. I dodaje:

„Vučić je nedavno dobio podršku od Donalda Trampa Mlađeg, sina američkog predsednika. U javno emitovanom razgovoru Trampa i Vučića, bilo je, između ostalog, reči i o mogućoj podršci protestnom pokretu sredstvima američke razvojne agencije USAID. Slično kao i u Rumuniji, gde se Vašington u značajnoj meri umešao u kontroverzu oko poništenja predsedničkih izbora, Srbija takođe postaje projekciona površina za debate i borbe za vlast koje imaju samo površnu vezu sa tom zemljom“, zaključuje švajcarski list.

Kao što ne veruju Vučiću, tako ne veruju ni Briselu

Cajt iz Beograda izveštava ovako: „Onaj ko se zagledao u lica tih ljudi, od kojih su neki veoma mladi, ko je video koliko se hrabro i uporno bore za svoju budućnost – i ko onda mora da je shvatio da Evropska unija za njih nema nikakvu ulogu u tome, već da samo pominjanje EU u najboljem slučaju izaziva sleganje ramenima, taj može da proceni koliko je duboko EU pala. To nije iznenađujuće“, piše autor članka Ulrih Ladurner.

„Evropska unija već godinama se udvara Aleksandru Vučiću. Gledala je dokono i ćutke kako on postepeno uspostavlja autoritarni režim u Srbiji. Srbija je, naravno, kandidat za ulazak u EU. Ali EU ipak je pustila Vučića da tera po svom. Još gore, Angela Merkel, Ursula fon der Lajen, a i drugi političari, bili su puni hvale za predsednika. Njihov argument je da se s njim može poslovati. On bi trebalo da Srbiju uvede u EU, ali uradio je suprotno, udaljio je svoju državu od EU i ne može a da se ne stekne utisak da to u priličnoj meri i odgovara raznoraznim funkcionerima u Briselu. Oni nisu u toj meri ozbiljni u pogledu širenja EU da bi se potrudili da se upuste u dijalog sa srpskim narodom i da ga podrže onda kada ih njihov autoritarni vladar tlači“, navodi Cajt.

I zaključuje: „Ako se Ukrajinci pitaju kakav je zaista osećaj biti kandidat za članstvo u EU, mogli bi da pitaju Srbe. Odgovor bi bio poražavajući. Srbija ima jedno od najvećih nalazišta litijuma u Evropi – ta sirovina ključna je za elektrifikaciju privrede. U julu 2024. godine, EU i Vlada Srbije potpisale su sporazum o vađenju sirovina. Kancelar Olaf Šolc gostovao je u Beogradu i naravno, bio pun reči hvale za predsednika. Kao što Srbi ne veruju svom predsedniku, tako ne veruju ni Briselu. A kojim argumentima bi neko i mogao da im protivreči? Ako se srpski narod bude oslobodio svog vladara, uradiće to potpuno samostalno. To je tragično, jer su vremena u kojima živimo vremena polarizacije i nasilja. A u regionu koji je doživeo užasan rat 1990-ih, stotine hiljada ljudi izlaze na ulice da se bore za suprotno: za pravedan, pošten i miran suživot. Evropa dotle zatvara oči.“

Nedostatak međunarodnog pritiska

I šta sad, pita se autor Krsto Lazarević u komentaru za berlinski Tagescajtung. „Srbija nije demokratija u kojoj bi se mogli raspisati fer i slobodni novi izbori. Vučić vlada zaobilazeći parlament, kontroliše medije i pravosuđe, a protiv opozicije se bori kriminalnim sredstvima. Prema međunarodnim posmatračima izbora, na prošlim izborima bilo je velikih nepravilnosti. Slobodni i pošteni izbori zahtevaju demokratski okvir. Za to bi bila potrebna prelazna vlada, ali Vučić to odbija.“

Istovremeno, navodi nemački komentator, „postoji nedostatak međunarodnog pritiska. Umesto kritika, evropski političari udvarali su se Vučiću: Olaf Šolc obezbedio je litijum za nemačku automobilsku industriju, Emanuel Makron prodavao je borbene avione, Ursula fon der Lajen hvalila je put Srbije ka EU, a Markus Zeder dobio orden iz Vučićevih ruku. Vučićeva Srpska napredna stranka ostaje deo političke porodice CDU i CSU. S obzirom na taj vetar u leđa Vučićevom sistemu, ne čudi što se na protestima ne vide zastave EU.“

„Nemačka s pravom na lošem glasu“

Pod naslovom „Vučić gubi državu“, novinar Florijan Hasel za Zidojče cajtung ocenjuje: „Velika je nesreća Srba što svet u ovom trenutku jedva da obraća pažnju na Beograd.“ I dodaje:

„Suprotno onome što bi Vučić želeo da verujemo, srpski protesti nemaju za cilj revoluciju, već pravu demokratiju. Međutim, da bi se to postiglo, predsednik i njemu lojalni ljudi morali bi da se odreknu svoje često nedemokratske kontrole nad državnim aparatom – policijom i tajnom službom, javnim tužiocima i sudovima, kao i nad medijima.“

„U Srbiji se često kritikuje da nema jake opozicije. Takva opozicija i ne može da postoji, jer joj se, kao i u Rusiji, ne daje šansa da se razvija. A među mnogim Srbima sve više jačaju propaganda i bajke o zaverama i ‘revolucijama’ navodno planiranim iz inostranstva. Državna televizija i tabloidna štampa rade svoj posao“, navodi nemački novinar i zaključuje:

„Vučić dakle može da vlada kako mu odgovara i zato što ga podržavaju EU i Nemačka – prvo preko Angele Merkel, pa posle preko Olafa Šolca. Srbima ostaje samo da se nadaju da će buduća savezna nemačka vlada odustati od te pogrešne politike, koja je s pravom dovela Nemačku na loš glas u očima mnogih Srba.“