Juče je predsednik svih građana pokušao da imitira izvinjenje građanima Srbije. Nije, međutim, precizirao za šta je pokušao da se izvini. Za to što je oslobodio batinaše iz svoje partije koji su studentkinji razvalili vilicu? Zato što je pomilovao ženu koja je kolima pokušala da ubije studentkinju i teško ju je povredila? Zato što je građane ove zemlje nazivao teroristima, stranim plaćenicima, izrodima? Za to što je, zbog sistema koji je uspostavio, odgovoran za smrt šesnaestoro ljudi u Novom Sadu? Jel je pokušao zbog toga da se izvini? Zato što je srušio republiku, prezreo pravdu, pokopao istinu, stao na čelo razbojničke skupine?
Za šta je tačno pokušao da se izvini Aleksandar Vučić u formi u kojoj nije bilo lako prepoznati izvinjenje jer on ne ume da se izvinjava (otud kažemo „pokušaj)?
Čovek, dakle, koji je razorio društvo poziva na jedinstvo. Osoba koja nikada, ali nikada, nije pokazala ni trunke saosećanja – a, na žalost, bilo je prilike da ga pokaže, na primer kada su pobijena deca u „Ribnikaru“ – sada govori o saosećanju. Lik koji svakodnevno reži sa propagandnih medija sada govori o blagosti. Cinična pojava koja 30. oktobra – dva dana, dakle, pre 1. novembra – na pitanje novinara o skupu u Novom Sadu odgovori: „Šta, jel ima neka utakmica?“, dakle ta i takva osoba, samo dan posle, usuđuje se da govori o tragediji u Novom Sadu. I sada bi trebalo da mu poverujemo? Sada bi trebalo da zaboravimo sve što je radio i sve što je govorio u poslednjih 13 godina (ili prekjuče) i da mu, ničim izazvani, poverujemo?
Mržnja
U isto vreme dok predsednik svih građana širi mir, ljubav, saosaćanje, dok poziva na jedinstvo i toleranciju, njegova propagandna sredstva kidišu na građane Srbije: Informer, Pink, Prva. Happy… Studenti iz Novog Pazara su islamistički fundamentalisti (i đubrad), dok su ostali samo đubrad. Sa propagandnih medija Aleksandra Vučića, koji su njegovi glasnogovornici, sikće samo jedna emocija: mržnja.
Mržnja i ljubav nisu političke kategorije. Josif Visarionović Staljin je do imbecilnosti voleo svoj narod, pa zato nije ubio više od četrdesetak miliona ljudi. Adolf Hitler je sve uradio za svoj narod i gotovo ga je uništio. Slobodan Milošević se kleo u narod i ponizio ga je kao niko nikada. Vučić Aleksandar svoju mržnju ni krije, ali mržnja, kažemo, nije politička kategorija. Dok to ne postane. Poljski filozof Lešek Kolakovski je, 1977. godine, napisao da je mržnja „tajno oruđe totalitarizma“ koje truje celokupno duhovno tkivo čoveka i time ga lišava dostojanstva. „Potreba za mržnjom“, nastavlja Kolakovski, „objašnjava se okolnošću da ona iznutra uništava one koji mrze, da ih čini bespomoćnim protiv države“. Otud impresivni napori predsednika svih građana da građane Srbije pretvori u mrzitelje koji će da mrze neke druge građane Srbije, muslimane, Šiptare, katolike (naročito Hrvate), sve one, zapravo, koje je on oduvek strasno mrzeo. Onaj ko mrzi, primećuje Kolakovski, piostaje lak plen mrziteljske države. Onaj ko mrzi prestaje da bude otporan na mržnju. Potreba za mržnjom, dodao je Kolakovski, „jednaka je duhovnom samoubistvu, samoiništenju, ona kida korene solidarnosti i između onih koji mrze“. Zbog toga je predsednik svih građana Srbije, odjednom, postao tako usamljen.
