Kao ovlašćeni interni revizor naučio sam da brojke često otkrivaju ono što političke poruke pokušavaju da sakriju. Zato kada danas posmatram Beograd, ne gledam samo ono što se govori. Gledam ono što je urađeno. Još važnije, gledam ono što nije urađeno.
A ono što vidim navodi me na zaključak da se Aleksandar Šapić već duže vreme ponaša manje kao gradonačelnik Beograda, a više kao političar koji gradi platformu za buduću kandidaturu za predsednika Srbije.
Politički isplativi potezi
Gotovo svi najznačajniji potezi njegove administracije imaju zajednički imenitelj – osmišljeni su da budu popularni, lako razumljivi i politički isplativi na nacionalnom nivou.
Besplatan prevoz. Besplatni udžbenici. Besplatni vrtići. Lične konferencije za medije kao osnovni model komunikacije.
Sve su to potezi koji doprinose političkoj popularnosti. Međutim, ozbiljno upravljanje gradom ne meri se brojem aplauza, već brojem rešenih problema. I upravo tu počinje problem.
Ne kritikujem besplatne udžbenike, vrtiće ili prevoz. Naprotiv. Svaka mera koja olakšava život građanima može biti dobra ukoliko je deo ozbiljne i održive razvojne politike. Problem nastaje onda kada takve mere postanu zamena za razvojnu politiku.
Zamena za razvojnu politiku
Gradovi se ne razvijaju subvencijama. Razvijaju se infrastrukturom. Ne razvijaju se konferencijama za medije. Razvijaju se kanalizacijom, postrojenjima za preradu otpadnih voda, efikasnim javnim prevozom i dugoročnim planiranjem.
Kada populističke mere postanu zamena za razvojnu politiku, grad počinje da troši svoju budućnost kako bi kupio političku popularnost u sadašnjosti. A upravo to danas vidimo u Beogradu.
Beograd i dalje nema fabriku za preradu otpadnih voda. Veliki delovi grada i dalje nemaju kanalizacionu mrežu. Saobraćajne gužve su sve veće. Javni prevoz nije postao ni brži ni pouzdaniji. Zagađenje vazduha ostaje jedan od najvećih problema građana. Drugim rečima, problemi koji određuju kvalitet života gotovo dva miliona ljudi nisu rešeni.
U reviziji postoji jedno važno pravilo: ako problemi traju godinama, a novca se troši sve više, onda problemi najčešće nisu sredstva već prioriteti.
A prioriteti aktuelne gradske vlasti postaju sve vidljiviji.
Prema dostupnim podacima, gradska javna preduzeća duguju više od 25 milijardi dinara. Istovremeno se priprema novo zaduženje Grada Beograda, dok javnost nema potpune informacije o njegovoj visini, uslovima i konačnoj ceni.
To je razlog zbog kojeg priča o besplatnim merama zaslužuje ozbiljnu javnu raspravu. Jer u ekonomiji ništa nije besplatno. Postoje samo troškovi koji se vide odmah i oni koji dolaze kasnije.
Pogrešno i pravo pitanje
Zato je pogrešno pitanje da li su ove mere popularne. Naravno da jesu. Pravo pitanje je da li su održive.
Da li iza njih postoji plan. Da li ostavljaju grad jačim ili ga ostavljaju zaduženijim. Da li stvaraju novu vrednost ili samo proizvode političku popularnost.
Kada se svi potezi gradske vlasti posmatraju zajedno, teško je izbeći utisak da je Beograd postao sredstvo za političku promociju. Kao da je važnije kako neka odluka izgleda u večernjem dnevniku nego kakve će posledice imati za deset godina.
Svaki političar ima pravo na ambicije. I Aleksandar Šapić ima pravo da razmišlja o predsedničkoj kandidaturi. Ali nema pravo da Beograd pretvori u odskočnu dasku za ostvarenje tih ambicija. Jer grad nije kampanja. Grad nije bilbord. Grad nije politički projekat.
Grad je odgovornost. A odgovornost se ne meri sloganima. Odgovornost se meri onim što ostane kada se ugase kamere.
Kao revizor, naučio sam da se svaka greška pre ili kasnije pojavi u bilansu.
Kao građanin Beograda, plašim se da će dugovi, propuštene investicije i nerešeni problemi ostati Beograđanima. Kao i uvek.
Jer računi nikada ne ostaju političarima.
Autor je ovlašćeni interni revizor u javnom sektoru i izvršni direktor organizacije Beograd u pokretu
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
