„Drugačije je štrajkovati na otvorenom kao Dijana Hrka i Milomir Jaćimović, nego u kontrolisanim uslovima”, kaže za „Vreme” novosadska profesorka sociologije Marija Vasić koja je svojim štrajkom glađu i žeđu izdejstvovala da nju i još petoro aktivista prvo iz zatvora otpuste u kućni pritvor, a potom i da se brane sa slobode. Optuženi su da su kanda teroristi koji su spremali državni udar.
„Meni su svaki dan vadili krv i merili pritisak i ostale parametre”, pojašnjava Vasić.
Za razliku od nje, Dijana Hrka štrajkuje već 12. dan u šatoru kraj Narodne skupštine Republike Srbije izložena torturama iz Ćacilenda, a Milomir Jaćimović i njegov sin četvrti dan pred zgradom Banovine u Novom Sadu.
Retraumatizacija
Posetila ih je kako bi im pružila podršku.
„Otišla sam kod Jaćimovića prvog dana njihovog štrajka i kasnije istog dana i do Dijane Hrke. Nisam uopšte znala da će me toliko to pogoditi. Kada sam otišla kod Jaćimovića, uznemirila sam se dok smo razgovarali, plakala sam sve vreme. Došla sam njih da podržim, a oni su na na kraju tešili mene”, priča Vasić.
Štrajk Dijane Hrke i članova podorice Jaćimović retraumatizovao je ono kroz šta je i sama prošla.
Kada je kasnije otišla da poseti Hrku, prizor ispred Skupštine bio joj je jeziv.
„Ugašeno svetlo, šačica ljudi koji su izašli da podrže Dijanu s jedne strane, a sa druge gomila onih koji zvižde i pevaju. Jeziva, necivilizovana atmosfera”, kaže Vasić.
Niko se na tako drastičan korak ne odlučuje, a da nije besan i očajan, nastavlja.
„Hrka i Jaćimović nemaju nikakve naučno fantastične zahteve. Čoveku su oduzeli sva sredstva za rad i on zaista više nema od čega da živi. Nije uradio ništa loše i nije prekršio nikakav zakon time što je vozio studente. Dijana nosi težinu odgovornosti čitavog društva i ona je neko ko je apsolutno predstavnik najveće patnje u ovom društvu i njeni zahtevi su i široki i duboki i tiču se svih nas”, kaže Marija Vasić.
A u ovim momentima, kada je podrška Hrki i Jaćimovićima preko potrebna, to bi trebalo učiniti omasovaljavanjem štrajkova u institucijama i preduzećima i bojkotom.
„Moramo da prekinemo život kojim simuliramo da je sve normalno. Pružamo im podršku, ali idemo na posao i interesujemo se uveče da li su svi živi i kakva je situacija”, kaže Vasić.
Prema njenim rečima, sve treba da stane zbog njih.
„Podrška je jedino što može štrajk glađu da dovede do ispunjenja zahteva. Kao što su blokirana tužilaštva kada sam ja počela štrajk, tako moramo da obustavimo svoje živote i podržimo živote ovih ljudi”, kaže Marija Vasić.
Trajne posledice po zdravlje
Ova aktivistkinja Pokreta slobodnih građana (PSG) pre tačno šest meseci, 13. maja, stupila je u štrajk glađu i žeđu – dva meseca pošto je uhapšena.
Uhapšeno je tada još petoro aktivisti PSG-a i organizacije STAV pod istom besmislenom optužbom.
Vasić je u štrajku žeđu bila duže od 50 sati. Prekinula ga je kada je iz zatvora na Klisi prebačena u zatvorsku bolnicu Centralnog zatvora.
„Tog trećeg dana, kada su videli da ne mogu da ustanem i da ne mogu da hodam i da jedva govorim, da su mi se zalepila usta, smestili su me u maricu i prebacili u Centralni zatvor. Bili su to kritični momenti. Tamo su me osvestili i pitali da li bih primula infuziju. Pristala sam, ali sam nastavila štrajk glađu”, priča Vasić za „Vreme”.
U štrajku glađu ostala je sve dok nije puštena iz zatvora u kućni pritvor, ali i nakon toga nekoliko dana nije mogla da jede. Njen štrajk trajao je sedam dana i ostavio trajne posledice po zdravlje.
„Bila sam na lekovima veoma dugo. Jedno četiri meseca sam pokušavala da neke posledice rešim lekovima. Nešto je uspelo, nešto je ostalo kao hronična i trajna posledica.”
Može li se postići šta štrajkovima glađu (i žeđu)?
Marija Vasić štrajkovala je glađu i žeđu tražeći oslobađanje političkih zatvorenika. Da nije, verovatno bi aktivisti PSG-a i STAV-a i dalje bili u pritvoru.
„Izvukla sam sebe i još pet pritvorenika iz najgoreg zatvorskog pritvora na Klisi posle dva meseca, jer oni nas nikada ne bi pustili i verovatno bismo do dana-današnjeg bili tamo u pritvoru da se neko nije žrtvovao. Smatrala sam da sam najstarija i jedino žensko i da ja to mogu izdržati”, kaže Vasić za „Vreme”.
Njena procena je bila rizična, ali se ispostavila kao ispravna.
„Kasnije sam saznala da moja porodica danima nije znala gde sam i kakvo je moje stanje“, priseća se.
Kako će njena deca podneti njenu žrtvu, strah je koji je postojao pre nego što se odlučila da ne uzima vodu i hranu.
„Videli su me tog dana dok sam još bila sasvim u redu i objasnila sam im šta to znači, šta je moj cilj i da ja više nemam nikakav način da se borim protiv nepravde i protiv protivzakonitog trećeg produženja našeg pritvora, već da ću stupiti u najrigorozniji i najradikalniji oblik štrajka, a to je štrajk glađu i žeđu.”
Njen mlađi sin najteže je podneo njenu odluku, ali Marija je nije promenila.
