Kulturni gnevnik – 2. jul 2023.

Sakupili se, tu nedavno, ugledni srbisti – a među takvima i nema neuglednih, samo ime struke garantuje uglednost – da rasprave i definišu gde li bi to mogle biti, u geografskom, lingvističkom, literarnom i ko zna kojem još smislu, „Granice srpskog jezika“.

I kontali su tako, kontali, od srede do petka, ali nisu odmakli mnogo dalje od početka. I dalje je nejasno gde su te granice, da li bi valjalo da na njima postoje carinski punktovi i ko bi naplaćivao carinu za uvoz nesrpskih reči u srpski jezik, ko je uopšte ovlašten da te stvari propisuje, šta raditi s činjenicom da etničke granice, a kamoli državne, nisu isto što i jezičke, i naposletku šta ćemo s onim najtežim pitanjem: da uporno postoje četiri takoreći istovetna jezika od kojih se samo jedan naziva srpski, a drugi se nazivaju drugačije, mada su sva ta imena lingvistički gledano prilično proizvoljna (ovo ne kažu srbisti, nego ovaj ubogi dnevničar), kao što je proizvoljno što ih ima baš četiri a ne dva ili sedam, kad u jezičkoj stvarnosti – za razliku od političke, medijske i oficijelne akademske – ionako postoji samo jedan. 

Pa, čemu onda taj velebni skup na kojem nismo saznali – nismo, doduše, ni mogli, jer se nema šta – ništa novo? „Granice“ jezika, u bilo kojem smislu, nisu jasnije, ali u tome i nije poenta: važno je da se održava svest o važnosti tih granica, da bi jezički graničari imali od čega da žive.

Jer, zamislite kad bi bilo drugačije? Da nastane neki jezički šengenski režim, a one pogranične kućice ostanu tužno prazne? Pa da prolazimo pored njih bez zaustavljanja i bez usporavanja, kao pored živih spomenika jedne davne neumnosti.