Predsednica Skupštine Ana Brnabić raspisala je ponovljene beogradske izbore za 2. jun. To je učinila u poslednji tren jer je do srede ujutru, navodno, još postojala šansa da vlast i opozicija na kolegijumu Skupštine postignu nekakav dogovor.
Ali ta šansa, ako je stvarno i postojala, izjalovila se pošto su naprednjaci odbili treći zahtev opozicije – da se ponovljeni izbori u Beogradu održe u isto vreme kada i redovni lokalni izbori u preostalim gradovima i opštinama.
To bi tražilo određenu pravnu akrobaciju, ali, kako kažu izvori „Vremena“ sa sastanka, vlast za tako nešto nije imala volje. Naprotiv, ponudila je akrobaciju druge vrste – da uvede privremene organe u desetinama opština i gradova i da odgodi te ostale lokalne izbore do jeseni.
Ali što se Beograda tiče, izbori moraju da se održe 2. juna. To je naglasila i Ana Brnabić koja je rekla da joj je „žao“ što opozicija nije htela „kompromis“.
U njenom čitanju, volja vlasti za „kompromisom“ je već potvrđena pristajanjem na prva dva zahteva opozicije – da se formira zajednička komisija koja će proveravati birački spisak i promene u njemu, i da se RTS „pozove“ da izveštava uravnoteženo.
Voz za dogovor pre raspisivanja izbora je prošao. „Vreme“ analizira koje su sada opcije preostale.
Prva opcija: Izbori svakako
„Vlasti ne odgovara baš bojkot jer vuče međunarodne kritike“, kaže za „Vreme“ politikolog Dejan Bursać. Obećanja pa čak i promene nekih zakona ništa ne koštaju – to je vlast i ovog puta ponudila – mada je, kaže Bursać, uvek pitanje šta bi se od toga sprovelo.
U toku je neka vrsta pokera otvorenim kartama. I za opoziciju je bojkot rizik, pogotovo što neke brojke govore da bi čak i ovako mogli da pobede u Beogradu i još nekim sredinama.
Uprkos izbornim manipulacijama o kojima govore, u decembru je opozicija bila na korak od pobede i to uz neubedljivu kampanju, potpuni fijasko desnice i solidan rezultat doktora Branimira Nestorovića koji se ispostavio kao čovek bliži vlasti nego opoziciji.
Kada se neformalno priča sa liderima stranaka i pokreta iz koalicije „Srbija protiv nasilja“, čuju se razni stavovi. Javno, svi stoje iza poruke da neće opet na štelovane izbore. To je u sredu jasno rekao i Miroslav Aleksić, navodeći da je „vlast odlučila“ da ide na izbore bez opozicije.
Ali, kad se mikrofoni isključe, ima raznih razmišljanja. Neki ne vide spremnost građana da idu u „konačni obračun“ i boje se zbunjivanja ljudi. Tu tezu deli i politikolog Bursać:
„Malo čudi pretnja bojkotom. Jer, imali smo izuzetno negativno iskustvo bojkota pre četiri godine. Iako možda ideja nije bila loša, taj bojkot nije nikako kapitalizovan“, kaže on.
„Drugo, bojkot je prazna pretnja jer zbunjujete sopstvene birače samo par meseci pred izbore, umesto da mobilišete biračko telo, pogotovo što možete da pobedite u nekim gradovima i opštinama, u Nišu, Novom Sadu, više beogradskih opština“, dodaje Bursać za „Vreme“.
Druga opcija: „Aktivni bojkot“
Drugi deo „Srbije protiv nasilja“, a čini se i koalicija NADA, spadaju u „ratobornije“. Neki od njih kažu da je vreme da se stvari zaoštre do kraja, da se glasanje fizički spreči, po cenu da neki opozicionar ode u zatvor.
Zagovornik „aktivnog bojkota“ je i Miloš Jovanović, lider Novog DSS-a, koji – kao ni drugi – u javnosti nije hteo da otkriva kakve sve ideje kuljaju o tome kako „sprečiti“ glasanje.
Ali je u intervjuu za „Vreme“ rekao da bi se postavilo pitanje verodostojnosti opozicije ako izađe na izbore pod istim uslovima i da u tom slučaju Vučića slobodno možemo da proglasimo za maršala.
O koketiranju sa scenarijem ulice Bursać kaže da to nije čudo neviđeno u „izbornim autokratijama“, pod onim režimima koji se trude da očuvaju demokratsku fasadu.
„U hibridnim režimima vlasti teže da zadrže svu politiku u institucijama jer ih kontrolišu. Dok opozicija gleda da vodi politiku i u institucijama i spolja – na ulici, bojkotima, protestima, i da uvedu međunarodni pritisak.“
Sva logika „aktivnog bojkota“ svodi se na uverenje da građani imaju više volje da „spreče izbore“ i da bi međunarodni faktor mogao do kraja da okrene drugi list.
Ali, u to nisu svi uvereni.
Treća opcija: Deus ex machina
Iako su beogradski izbori raspisani, a opozicija i vlast pregovore proglasili propalim – kriveći jedni druge – vremena još ima da se ispuni i treći uslov opozicije.
To jest, da se „niotkuda“ pojavi predsednik Aleksandar Vučić i da zarad „stabilnosti“ kao pristane da „i to“ ispuni. Naravno, negirajući da za takve akrobacije uopšte ima razloga, već predstavljajući i to kao „izvoljevanje“ opozicije i njegovu dobru volju da joj „udovolji“.
Više je mogućnosti da se takva stvar pravno izvede. Od izmena zakona do leks specijalisa. Više sagovornika „Vremena“ misli da bi to bila „najjeftinija“ opcija u kojoj onda ni opozicija ne bi imala kud, nego da na izbore izađe.
Bursać ostavlja još jednu mogućnost, doduše malu, da Vučić igra šah na sasvim drugom nivou i da je sve što smo gledali – sve do propalog kolegijuma Skupštine – bilo samo zamajavanje oko datuma.
„Nisam siguran da je to u pitanju, ali možda se sve vreme baca prašina u oči opoziciji dok SNS uveliko radi kampanju. I vidimo ih na terenu u kampanju, najviše u Beogradu, ali i drugde gde idu izbori.“
Ako je tako, onda je SNS rešila da je uopšte ne tangiraju „jednopratijski“ izbori. To bi bila sasvim druga dimenzija.
