Postoje dve vrste pregovora: oni pravi, kada se u razgovore uđe sa dobrom verom i željom da se dođe do kompromisnog rešenja; i oni lažni u koje jedan ili više učesnika ulaze samo da bi ispunili formu kako im se ne bi zamerio manjak dobre volje, a pritom gledaju kako da smeste onom drugom.
Vladajuće stranke i opozicione koalicije Srbija protiv nasilja i NADA u ponedeljak su započeli pregovore o poboljšanju izbornih uslova. Pošto nisu uspeli da se dogovore, nastaviće u sredu. Vode se u okviru skupštinskog kolegijuma koji je sazvala novopečena predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić.
Kao pomak na zapekloj srpskoj političkoj sceni optimisti mogu da vide što se uopšte za pregovaračkim stolom oči u oči, makar mrko, gledaju Brnabić i Marinika Tepić, Sandra Božič i Zdravko Ponoš, ukoso, preko stola, Ivica Dačić i Zoran Lutovac, Radomir Lazović, Miloš Jovanović…
Polazišna pregovaračka osnova opozicije je da su vanredni parlamentarni, pokrajinski, beogradski i jedan deo lokalnih izbora 17. decembra bili pokradeni, da je na delu bila „epska pljačka“, da se besomučno muljalo sa biračkim spiskovima, da je naprednjačka komandna centrala za prevare premeštala birače iz jednog mesta u drugo kao figure na šahovskoj tabli i tako „Velikom šefu“ osigurala veliku pobedu svuda, osim u Beogradu.
Polazišna osnova vladajuće grupacije je da su to sve besomučne laži i da su izbori bili čisti kao suza, ali da, eto, uvek može da bude bolje, a i hoće da pruže ruku opoziciji da bi se smanjile tenzije u društvu.
Kao minimum minimuma, da bi uopšte izašla na ponovljene beogradske i ostatak lokalnih izbora, opozicija traži da se, pod jedan, formira nezavisna mešovita komisija sa izvršnim ovlašćenjima pred kojom bi se birački spiskovi otvorili kao more pred Mojsijem; da, pod dva, u informativnom programu Javnog servisa njeni predstavnici budu ravnopravno zastupljeni; da se, pod tri, beogradski i svi drugi izbori održe istog dana, što bi trebalo da garantuje da se birači 2. juna, za kada Brnabić decidirano najavljuje beogradske izbore, kao najezda skakavaca ne upute u Beograd da obezbede pobedu u jednoj listi oko Aleksandra Vučića ujedinjenim Naprednjacima, Socijalistima, Radikalima, Zavetnicima i ko zna još koga.
Opozicija, dakle, ako je u pravu traži od vlasti da joj uvidom u biračke spiskove u ruke preda dokaze o krivičnom delu nameštanja izbora, da se odrekne delića monopola nad televizijama sa nacionalnom frekvencijom i prizna da političko izveštavanje Javnog servisa zavisi od političke direktive, te prednosti u broju glasača u Beogradu koju su namakli i koju tek imaju nameru da namaknu.
Ako je opozicija u pravu, vlast će tražiti svaki povod da pregovori propadnu i da za to, naravno, optuži opozicione lidere.
Ako opozicija nije u pravu, vlast nema nikakvog razloga da njenim zahtevima ne izađe u susret.
Brnabić je u ime vladajućih partija izjavila da su spremni da prihvate prva dva zahteva opozicije. Opozicioni lideri ponavljaju da su njihovi zahtevi toliko elementarni, da ili će vlast prihvatiti sva tri, ili niša od svega.
Sve u svemu, suštinski ustupci za vlast bi bili autodestruktivni, a za Srbiju lekoviti. A „suštinski ustupci“ značili bi ne samo da padne neki dogovor, već i da se sprovede u delo.
Pa se tu vraćamo na ono sa početka teksta: dobru volju svih pregovarača da se nađe kompromis.
