Francuski predsednik Emanuel Makron i predsednik Aleksandar Vučić sutra u ponedeljak će razgovarati o evropskim integracijama Srbije i odnosima Beograda i Prištine, piše francuski dnevnik „Figaro“. Teme će biti i jačanje saradnje dve zemlje u odbrani, energetici i veštačkoj inteligenciji.
Saradnja sa Francuskom u oblasti energetike mogla bi da poprimi konkretnije obrise i kada je reč o razvoju nuklearnog programa u Srbiji, prema najavama – izgradnje modularnih nuklearnih elektrana.
Više od dve trećine struje, Francuzi dobijaju iz nuklearki – u Srbiji zabranjenih već četvrt veka.
Đorđe Lazarević sa Elektrotehničkog instituta „Nikola Tesla“ navodi za Novu. rs da je Francuska zemlja sa velikim iskustvom u razvoju nuklearnih tehnologija.
„Osim što koristi nuklearnu energiju za dobijanje energije u svojoj zemlji, ona je i jedan od nosilaca tehnologije proizvodnje velikih nuklearnih elektrana, takođe ima svoj projekat u oblasti malih modularnih reaktora“, navodi Lazarević.
Nuklearnu energiju već decenijama prati otpor dela javnosti, pre svega zbog nesreća iz prošlosti, kao i trajnog problema odlaganja radioaktivnog otpada. Portal Klima101 podseća na i još jedan problem nuklearnih elektrana, na njihovu cenu.
Ta cena ne podrazumeva samo najavljenu cenu od 7,5 milijardi dolara za potencijalna četiri mala reaktora u Srbiji. Naime, izgradnja nuklearnih elektrana je, kao tip poduhvata, šampion u probijanju postavljenih rokova i projektovanih troškova.
Čuveni danski ekonomista Bent Flivbjerg je u svojoj knjizi Kako se prave velike stvari (How Big Things Get Done) izneo rezultate analize preko 16.000 završenih građevinskih projekata po kojima izgradnja nuklearnih elektrana u proseku košta 120% više nego što je inicijalno projektovano (dakle više nego duplo), i u proseku traje 65% duže nego što je planirano. Od svih procenjenih kategorija, jedino se gore kotiraju – nuklearni otpad i organizacija Olimpijskih igara.
Sa druge strane, projekti izgradnje vetroelektrana i solarnih elektrana su gotovo neobično efikasni: istorijski, oni su u proseku probijali projektovane troškove za 13%, odnosno u slučaju solara za aspolutno rekordnih 1%. U svojoj knjizi, Flivbjerg objašnjava da su solarne elektrane jednostavne i modularne, sa velikim udelom standardizovanih, masovno proizvedenih delova, što je ključ uspeha velikih infrastrukturnih projekata.
Drugim rečima, šta god mi mislili o nuklearnoj energiji, i šta god Srbija odluči kada je u pitanju energetska tranzicija, činjenica je da iznesene brojke – 7,5 milijardi evra, izgradnja do 2039. godine – treba uzeti sa dozom rezerve. Takva je jednostavno priroda nuklearnih projekata.
Uzmimo da ove naše potencijalne nuklearne elektrane budu baš na sredini, prosečne u probijanjima budžeta i rokova: u tom slučaju, one bi zapravo koštale 16,5 milijardi dolara, a bile dovršene tek negde 2049. godine – jedva na vreme za planirano gašenje poslednjih termoelektrana.
Međutim, ne treba se previše držati proseka: projekti izgradnje nuklearnih kapaciteta imaju ogromne oscilacije, pa određen broj njih bude završen sa manje probijanja, ali isto važi i u suprotnom smeru. Kako kaže Flivbjerg, gotovo da i ne postoji maksimum, a veliki broj nuklearnih projekata na kraju košta i trostruko, pa i više nego trostruko od planirane cene.
Naravno, ovde nisu u pitanju tipične nuklearne elektrane, već takozvani SMR – mali modularni reaktori, koji bi upravo trebalo da reše problem ogromne cene izgradnje nuklearnih elektrana: standardizovana proizvodnja, jednostavna instalacija, niža cena, manja probijanja budžeta.
Ali ni tu slika nije baš tako jasna. Naime, mada u teoriji postoje već godinama, mali modularni reaktori gotovo nigde još nisu zapravo iskorišćeni. Postoje dva funkcionalna postrojenja, oba relativno nova, jedno u Kini i jedno u Rusiji (ideja je da ovakva postrojenja služe pre svega velikim zemljama i udaljenim lokalitetima).
Sa druge strane, veliki komercijalni projekat izgradnje SMR elektrane u SAD-u, kojim je rukovodila kompanija NuScale Power, a u kojem je cilj bila izgradnja 462 MW nuklearnih kapaciteta, otkazan je krajem prošle godine nakon dramatičnog porasta cena.
Naime, iako je promovisano kao efikasno i jeftinije rešenje, procenjena cena projekta, koji je prvobitno bio predložen još 2017. godine, porasla je sa 5,3 na čak 9,3 milijarde dolara. Kako navodi Institut za ekonomiju i finansijsku analitiku u energetici, time je ovaj projekat postao jednako skup kao i koncencionalne nukjlearne elektrane.
