Kako se udaljenost Vranje – Beograd od 342 kilometra pretvorila u razmak od 342 godine

Za nekoga ko po prvi put dođe u Vranje često možemo da čujemo da je doživeo svojevrstan šok. Jedan od takvih primera je i Beograđanka Natalija Petrović koja je nedavno prvi put posetila grad na jugu Srbije.

„Trebalo mi je neko vreme da razumem da ‘u Vranje sam’ znači potpuno isto što i ‘u Vranju sam’ i da će vas pogledati ‘belo’ ako pokušate da ih ispravite. Pekara je ‘peeeeekaaraa’, tako se nekako odugovlači, padeži se izbegavaju u širokom luku, a ako vam kažu: ‘Koj si ima čavku na glavu, vika si vu iš’, pitajte obavezno za prevod – jer njihove izreke su precizno tačne i pune mudrosti“, navodi Natalija.

Posebno ističe gostoljubivost Vranjanaca.

„Retko gde sam videla da se ljudi tako srdačno dočekuju kao u Vranju. Iznosi se sve iz frižidera na sto, odmrzavaju se sarme, secka se suvo meso, tu je uvek lučena paprika, rakija, roštilj, ima svega po malo. Iako vam je jasno da su se domaćini pomučili da pripreme ovakvu trpezu, za stolom je uvek lepo, i lako ćete doneti zaključak da su željni onih ljudi koji su napustili davno Vranje i da vape za druženjem i razgovorom. Sa tim ruku, pod ruku ide i ljutnja ukoliko ne dođete bar još jednom u goste, bez obzira koliko vremena zaista imate i da li ste tu samo određenim povodom“.

Foto: Wikimedia / Čigot

Da se u Vranju teško živi, dovoljno je da pošteno i širom otvorenih očiju pogledate oko sebe između 15 i 30 sekundi, dodaje ona.

„To se vidi po nezavršenim fasadama, u kućama, po ljudima i njihovom raspoloženju, na ulici, svuda…Niko vas više puta od Vranjanaca, tokom samo jednog kratkog susreta, neće upitati ‘koliko to košta'“.  Čovek bi pomislio da tu žive sve sami matematičari i finansijski stručnjaci, a zapravo je siromaštvo ostalo tačka spajanja mnogih familija i način odrastanja generacija – DNK kod, koji se ne menja čak i ako se kasnije u životu napravi zavidan poslovni uspeh“, navodi ona.

Ipak, postoje i posebne stvari koje su joj prirasle k srcu.

„Kada se sve to uzme u obzir, čudi odakle ljudima u Vranju toliko čiste i iskrene duše, sačuvane, gde su svih ovih godina negovali tu predusretljivosti, radost i srdačnost u njihovoj teškoj svakodnevnici. To ćete nepogrešivo osetiti i kroz muziku i stihove
starih vranjskih pesama ili ako prošetate do kuće-muzeja Bore Stankovića u centru grada. Što se mene tiče, Vranje je najlepše leti – na vrhuncu su svi mirisi, ukusi i merak, pa predlažem da ga tada posetite“, zaključuje Natalija.

Podnošenje žrtve glasačkoj mašineriji

Oni koji, pak, žive i zarađuju u Vranju, nemaju lepe reči o kvalitetu života, standardu i kupovnoj moći građana. A da stvar bude još gora, među glavnim krivcima za to su i najveće firme.

Naime, kompanije koje su bile simboli ovog grada, „Jumko“ i „Simpo“, pokazali su se na kraju kao najveći kamen oko vrata ovom gradu, uzevši u obzir astronomska dugovanja, ponajviše lokalnim preduzećima i samoj opštini za porez. Te cifre se mere u milijardama dinara. I niko ne zna kako će ovo biti rešeno.

Radnici tih preduzeća su pretvoreni u glasačku mašineriju još devedesetih godina. Koristili su ih sve vlasti, a ponajviše trenutna, na čelu sa Srpskom naprednom strankom.

Glavni i odgovorni urednik portala InfoVranjske Mihajlo Stojković podseća da parolu „Jumko je uz Vučiča“ nisu izmislili naprednjaci, već da je ona, za Slobodana Miloševića, nošena još devedesetih godina na mitinzima koje je organizovala vlast.

„Zarad glasačke mašinerije ceo Jug Srbije trpi ‘Jumko’ i ‘Simpo’. Mi plaćamo porez da bi te dve kompanije ostale u životu“, ističe Stojković.

Foto: Printskrin / Youtube / Vranje News

„Paradoks življenja“

Prema njegovim rečima, najstrašnije je što BAT (British American Tobacco), kompanija koja najbolje posluje u ovom gradu,  godišnje kroz akcize za cigarete uplati državi sumu novca koja je ekvivalent za 10-12 budžeta Grada Vranja.

„Dolazi se do zaključka da mi hranimo Beograd, a u isto vreme smo jedan od najsiromašnijih gradova u Srbiji. To je paradoks življenja u Vranju „, naglašava Stojković.

Prema nezvaničnim podacima, od ukupnog budžeta Republike Srbije, Grad Vranje ne dobija ni jedan odsto, tako da je lako izvesti zaključak o stanju lokalne ekonomije.

Dodaje da je trenutna situacija sa podrškom vladajućoj stranci veoma zanimljiva, iako Vranje važi za jedno veliko naprednjačko uporište.

„Naime, prema tvrdnjama predsednika Gradskog odbora SNS-a u Vranju, oni imaju 12.000 članova. A u sportsku halu može da stane 5.000 ljudi. Uprkos tome, na svakom mitingu se doveze nekoliko desetina autobusa iz drugih gradova. Pa gde su im tih 12.000 članova“, zapitao je Stojković.

Naprednjačka vlast

Kao glavne stvari koje su obeležile period vladavine SNS-a od 2016, godine (pre toga je vlast imao SPS), urednik portala „InfoVranjske“ vidi gašenje nedeljnika „Vranjske“ 2017. godine, odlazak kompanija „Geox“ i „Spilit“, kao i „demografski masakr“, jer je Vranje od prethodnog popisa ostalo bez 10.000 stanovnika.

Na primeru nedeljnika „Vranjske“ se može videti scenario vladavine SNS-a i njihov odnos prema apsolutno svakome ko ne misli isto kao i oni. Novine su ugašene nakon 23 godine izlaženja i više od 1.000 odštampanih brojeva, nakon što su Poreska i druge inspekcije dugi niz nedelja boravile u redakciji ovog lokalnog nedeljnika.

„Srpska napredna stranka je tu pokazala kako želi da vlada ovim gradom. Iako su ugašene od strane urednika Vukašina Obradovića, ti pritisci jednostavno nisu bili održivi. Tako su nam još te, 2017. godine, u prvoj godini vladavine, pokazali kako žele da izgledaju njihovi mediji i uopšte čitav grad“, naglašava on.

Pored toga, vladavinu naprednjaka u ovom gradu obeležile su kompanije „Geox“ i „Spilit“, koje su najavljivane kao velike investicije, da bi nakon nekoliko godina rada naprasno bile zatvorene, a 1.200 radnika ostalo bez posla. Uprkos zvučnim obećanjima predsednika Vučića, broj radnika iz ovih kompanija koji su uspeli da dobiju nova radna mesta je mnogo manji od obećanih.

Foto: Tanjug / Vladimir Šporčić

Odumiranje grada

Jedna od najznačajnijih stvari koja se dogodila u prethodnoj dekadi je svakako masovni odlazak stanovnika .

„Kada se završe novogodišnji praznici, grad ostaje poluprazan. I to se oseća na svakom koraku. I po računima u kafićima, i po prodavnicama, bukvalno svuda“, kaže Stojković.

Taj trend, po njegovoj oceni, nastaviće se i dalje, i gotovo ne postoji nada da će se to stanje popraviti.

Govoreći o siromaštvu, navodi primer da je Grad Vranje sedište Pčinjskog okruga, a da veće plate primaju stanovnici Vladičinog Hana, a skoro jednake sa komšijama iz mnogo manje Surdulice.

Plate Vranjanaca su bile i ostale daleko ispod republičkog proseka, a veliki broj stanovnika jedva „krpi kraj sa krajem“.

„U većini slučajeva, plate se kreću oko minimalca, odnosno oko 50.000 dinara. Brojni lokali su zatvoreni. Kafa u kafićima je od 130 do 170 dinara. U većini ugostiteljskih objekata kafa i koka kola koštaju od 300 do 400 dinara“, kaže on.

Iako su neke stvari povoljnije, građani ovog grada plaćaju iste cene za benzin, struju i ostale stvari koje čine svakodnevicu, a koje su „otišle u nebo“. Kako uspevaju da izdrže, to znaju samo oni, ako se uzme u obzir da su penzije najvećeg broja penzionera od 20.000 do 40.000 dinara, pa njima dosadašnja povećanja u poslednjih nekoliko godina ne znače gotovo – ništa.

„Navešću primer koliko je situacija alarmantna. Grad Vranje je na ime dugovanja ušao u vlasništvo pet procenata kompanije ‘Jumko’, nekadašnjeg tekstilnog giganta, a zatim taj isti Grad Vranje ponovo dozvoljava kompaniji da se zaduži kod njega. Znači, ponovo se opraštaju dugovi zarad održavanja privida socijalnog mira i nastavka rada te kompanije koja je u ogromnim gubicima“, objašnjava Stojković.

Slična je situacija i sa „Simpom“, koji takođe posluje sa velikim problemima i sa ogromnim dugovanjima, dok radnici primaju plate koje su na nivou minimalnih zarada u Srbiji.

„Siromaštvo je na svakom koraku, i u to može da se uveri svako ko dođe u ovaj grad. To se ogleda na ljudima na ulicama, kao i na građevinama koje su građene u drugoj polovini 20. veka, a još uvek nisu završene. Mnogo je kuća koje su pravljene na dva ili tri sprata, a koje su još u crvenoj cigli i koje nisu još uvek renovirane“, zaključuje Stojković.

Foto: Privatna arhiva

Većina građana sedi na dve stolice

Zoran Radulović, novinar bez trenutnog zaposlenja, u prošlosti dobitnik nekoliko prestižnih nagrada u ovoj profesiji, između ostalog i Nagrade za istraživačko novinarstvo NUNS-a, ocenjuje da je glasačko telo na jugu Srbije oportunističko, i da meri kome će se prikloniti u trenutnoj političkoj situaciji.

„Najveću i najpostojaniju grupu glasača u Vranju, pa i na čitavom jugu Srbije, čine oportunisti, bez obzira na njihovu deklarativnu opredeljenost ka levici, desnici ili liberalizmu. Ovde je tako od vajkada, ne samo od uvođenja višestranačkog sistema. Masovni protesti zato izazivaju zbunjenost i nervozu, jer se još uvek pouzdano ne zna ko će biti pobednik – Vučić ili studenti. U poslednje vreme sve više ljudi u ličnom kontaktu ima potrebu da mi kaže: ‘Ja nikada nisam glasao za SNS, ali…’ Dakle, većina sedi na dve stolice, prikuplja informacije, vaga i čeka pravi trenutak da se javno prilepi uz stranu na kojoj će nešto da se vajdi“, kaže Radulović.

On ne misli da na proteste u ovom gradu izlazi dovoljan broj ljudi.

„Više sveta sam video na protestima u Babušnici, u kojoj živi manje od 5.000 ljudi. To dovoljno govori o mom gradu, koji, po poslednjem popisu, ima više od 74.000 stanovnika. Nemam uvid u to šta se tačno dešava iza scene, jer je izveštavanje lokalnih medija apsolutno katastrofalno. Možda grešim, ali mi se čini da trenutno nema jasne ideje o tome šta i kako da se radi, niti je vidljiva široka i organizovana koalicija koja bi ovde mogla da pruži podršku studentima“, ocenjuje sagovornik „Vremena“.

Foto: Tanjug / Miloš Milivojević /bs

Groteskna bahatost naprednjaka

Podseća da je SPS četvrt veka vladao gradom, a u tome su mu, u ulozi manjinskih partnera, pomagali lokalni odbori svih relevantnih političkih stranaka u Srbiji.

„Od 2016. godine ovde glavnu reč vodi SNS, naravno, u sadejstvu sa socijalistima. Po mom sudu, sve vreme je, suštinski, na delu slična politika, sličan stil vladanja i ponašanja – populizam, partijska zloupotreba javnih resursa i dezavuisanje procedura. Razlika je samo u finesama i intenzitetu. Sve mane SPS-ovske vlasti naprednjaci su proširili i pojačali. Bilo je i perioda kada je moglo da se diše, ali poslednjih godina je sve teže. Bahatost naprednih funkcionera je groteskna, a ta osobina svojstvena je ljudima koji su nesigurni u sebe i svoje znanje, neophodno za obavljanje komplikovanih javnih funkcija. To je ono što naprednjake izdvaja, što ih čini bitno drugačijim od ostalih lokalnih političara“, objašnjava Radulović.

I on kao najbolji primer odnosa lokalne vlasti prema svima onima koji ne misle kao SNS vidi gašenje nedeljnika „Vranjske“.

„Najbolji primer odnosa naprednjaka prema neistomišljenicima, posebno prema profesionalnim novinarima i medijima, je sudbina ‘Vranjskih’, u kojima sam proveo veliki deo svoje novinarske karijere. Te novine su ugašene 2017, a bile su jedan od najprepoznatljivijih gradskih brendova, ne samo medijskih, i ne samo u Srbiji. Za 23 godine postojanja, nikada tamo nije bilo lako i ugodno. Svašta je ta redakcija preživela i preturila preko glave. Ne i naprednjake. Oni su procenili da je taj lokalni medij njihov najozbiljniji politički neprijatelj kojeg valja uništiti. I u tome su uspeli“, izričit je Radulović.

Na pitanje: kako je biti novinar u Vranju, a da ne zavisiš od SNS-a, i da nisi deo njihove propagandne mašinerije, odgovara:

„Sredinom 2015. sam osnovao firmu, pokrenuo portal i počeo da se javljam na idiotske konkurse za sufinansiranje medijskih projekata. Moj grad mi je prvi put odobrio sredstva 2018 – celih sto ‘iljadarki, bruto. Ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, opet ćeš se kajati. Tako funkcionišu naprednjaci. Banalno zvuči, ali lokalna vlast nije želela da mi šalje skupštinski materijal u elektronskom obliku, iako sam dva puta lično išao kod nadležnih da protestujem zbog toga. A, 2017. su prestali da me zovu na stranačke događaje. Onda me je 2018. godine šef Komunalne policije legitimisao na ulici i najurio, zabranivši mi da fotografišem napredni politički skup u centru grada. Tada mi je bilo svega dosta“.

Kaže da je profesionalno bavljenje novinarstvom na jugu Srbije moguće je jedino uz konstantnu donatorsku podršku, što ne garantuje  ni ličnu bezbednost, ni imovinsku sigurnost.

„Naprotiv, postaćete meta“, nastavlja Radulović. „Znamo šta se desilo kolegi Milanu Jovanoviću. Novinari u malim sredinama zato imaju dve opcije: ili da udovoljavaju zahtevima vlasti ili da, pre ili kasnije, odustanu od svega. Ja sam odustao, pre pet godina, po drugi put u životu. Nadam se, opet samo privremeno“.

Foto: Ministarstvo odbrane

„Sirotinjsko carstvo“

Govoreći o kupovnoj moći Vranjanaca, on citira Zorana Kostića Caneta iz Partibrejkersa i ocenjuje da je to – „Sirotinjsko carstvo“.

„Ne verujem mnogo ‘nagodnim’ statističkim podacima, ali jedan od njih naprosto ne može da se ignoriše. Grad Vranje je po popisu iz 2002. imao 88.000 stanovnika, a danas čak 14.000 manje. Štaviše, čaršijom kolaju priče o tome da je realno stanje još gore: u vladajućim strukturama, izgleda, vlada bojazan od gubitka statusa grada zato što Vranju nedostaje 30.000 duša. I to vam sve govori o kupovnoj moći i standardu. Decenijama unazad odavde svi beže glavom bez obzira“, konstatuje Radulović.

Ističe da niko ne zna ništa o dešavanjima u vranjskim fabrikama, jer – niko o tome i ne izveštava.

„Za potrebe ovog razgovora bacio sam pogled na APR, na finansijske izveštaje nekadašnjih giganata, ‘Simpa’ i ‘Jumka’. Obe kompanije uredno prave ogromne gubitke. Neto gubitak ‘Simpa’ za 2022. je 737, a za 2023. 762 miliona dinara. Slično je i u ‘Jumku’, koji je pre tri godine potonuo za 368 miliona dinara, a sledeće gotovo duplo više – 678 miliona dinara. Još nema pokazatelja za prošlu godinu, ali se bojim da je stanje još gore“, priča Radulović.

Što se obećanja tiče, pre nego što su preuzeli vlast na lokalu, upravo su naprednjaci govorili da će oni da spasu pomenute fabrike. Rezultat se vidi. U svemu tome se zapravo krije velika politička investicija koju plaćaju svi građani.

„Kada znamo da u ‘Simpu’ i ‘Jumku’ radi oko tri hiljade ljudi, kojima valja dodati i zaposlene u javnom sektoru, pa kada sve to pomnožimo najmanje sa tri (člana porodice), dolazimo do cifre od oko 15 hiljada ljudi koji su direktno izloženi uticaju i pritisku vlasti. Dakle, na dan bilo kakvih izbora, SNS ovde vodi sa, recimo, 15.000 prema nula, što mu, prema prosečnoj zabeleženoj izlaznosti, omogućava status najjače stranke u lokalnom parlamentu“, zaključuje Radulović.