Samo nekoliko koraka u zabranjenoj zoni bilo je dovoljno da me mrki pogledi meštana Ćacilenda podsete da sam ušla na teritoriju koja više ne pripada svima
Već na prvim koracima osećam neprijatnost. Iako sam pre skoro mesec dana već bila s ove strane metalne ograde, kada su opozicioni poslanici izašli da podrže Dijanu Hrku u prvim danima štrajka glađu, ovog puta osećaj je bio drugačiji – teži.
U Ćacilend sam ušla bez problema. Nakon proboja opozicionih poslanika pre neki dan koji su makazama za metal razdvojili ogradu, ostala je rupa u Bulevaru kralja Aleksandra, između Takovske i Kneza Miloša. Mimoišla sam se sa poslanicima Zeleno-levog fronta.
Među njima je Biljana Đorđević kojoj je pre nekoliko dana na ovom mestu prećeno smrću. Pozdravljam je i u prolazu pitam kako je. Klima glavom, pokazujući da je dobro.
Dok gledam muškarce u crnom koji čuvaju zabranjeni prostor, prolazi mi kroz glavu kako je prošla ona, ali i ekipa redakcije N1 kojoj je razbijena oprema na ulazu u Ćacilend, kao i odbornik pokreta Kreni-Promeni Aleksandar Jovanović koji je napadnut i pretučen.
Sama pomisao i scene u Ćacilendu povećavaju mi nelagodu tokom mog kratkog boravka u šatorskom naselju.
Unutra prvog decembarskog dana nije bilo mnogo „meštana”, ali dovoljno da svaki pogled bude primetan. U sivom kaputu, među ljudima obučenim gotovo isključivo u crno, osećala sam se kao crna ovca.
Većinom su muškarci, mnogi od njih krupni, nabildovani. Nekoliko desetina njih raspoređeno je u vrsti nekoliko metara od stepeništa koje vodi ka Narodnoj skupštini. Momci u žutim prslucima i crnim kačketima, redari, uredno raspoređeni, ali lica okrenutih ka zemlji, kao da se skrivaju od kamera.
Iza njih na stepeništu i crvenom tepihu i dalje je „obrušeni” šator SNS poslanika Uglješe Mrdića u kome navodno provodio dane svog štrajka glađu.
Zaustavljaju me na ulazu policajci sa pitanjem „kuda”. Prilično sam sigurna da to nisu pitali čoveka na štakama, koji se nekoliko minuta ranije provukao iza šatora Dijane Hrke i onih koji je podržavaju. Ja sam ipak krenula na glavni ulaz. Videla sam kasnije muškarca na štakama među ljudima u Ćacilendu.
Rekla sam da sam novinarka i da želim da uđem u Ćacilend, pokazujući legitimaciju. Policajci su morali da provere da li smem da uđem. Posle kratkog poziva, dobili su odobrenje da me puste u „zabranjeni grad”.
Nakon nekoliko koraka drugi policajac mi je rekao da vidljivo zakačim legitimaciju i da obučem žuti prsluk ako ga imam. Poslušala sam, da ne bih dovela sebe u opasnost.
Napravila sam nekoliko fotografija i pokušala bezuspešno da razgovaram sa nekim od „meštana”. Kada sam otišla iza velikih belih šatora, obeleženih brojevima, kako bih napravila još nekoliko fotografija, prišao mi je stariji muškarac u teget prsluku i kačketu sa oznakom „Vučić team”. Istu tu garderobu videla sam pre nekoliko dana u delegaciji koja je pratila predsednika Srbije tokom posete Negotinu.
Zamolio me je da ne fotografišem šatore. „To je zabranjeno. Nemojte da slikate”, rekao je. Pitala sam zašto, pošto je reč o javnom prostoru. „Ne mogu to da vam kažem”, odgovorio je, ponavljajući molbu. I dodao: „Sada zbog vas svi idu ovamo.”
Pitala sam ko su „svi”, ali nije želeo da objasni. Ubrzo su se pojavila trojica muškaraca. Stariji im je rekao: „Došla je da slika šatore. Rekao sam da ne može.” Jedan je dobacio: „Ma, vidiš da je blesava.” Niko nije želeo da objasni zašto je fotografisanje zabranjeno.
Da ne bih izazvala incident ili dovela sebe u opasnost, rešila sam da se sklonim. Ali pre toga sam ipak napravila nekoliko fotografija.
Muškarca koji me je zamolio da ne fotografišem poznajem od ranije. Bio je čuvar improvizovane biblioteke u Ćacilendu još u aprilu, kada sam prvi put posetila ovo šatorsko naselje.
Tada je kamp počeo da se širi po ulici. U potrazi za glavnim – Milošem Pavlovićem – upućena sam u „biblioteku”, jer Miloš sigurno uči tamo. Ne znam kako sam tada uspela da se suzdržim i ne prasnem u smeh.
A u belom šatoru na čijem ulazu je pisalo „studenti 2.0” sedeo je isti muškarac koji mi sada nije dozvolio da fotografišem šatore. Pitao me je tada koliko je sati. Rekla sam da je 9.30, a on je odgovorio da biblioteka radi od 11 ili 12 i da dođem kasnije, možda će Pavlović tada biti tu. „Učio je sigurno celu noć, sad mora da odmori”, rekao mi je tada.
Ovog jutra, međutim, nije bilo mnogo zanimljivosti iza ograde. Rešila sam da izađem. Ni policajci koji su me pustili unutra nisu znali da objasne zašto je fotografisanje zabranjeno. „Otkud ja znam, nisam njihov”, rekao je jedan. Ali nije rekao čiji je.
U prapostojbini Ćacilenda, u Pionirskom parku, mestu odakle se kamp u martu počeo širiti, ovog jutra nisam videla nikoga. Ali videla sam spakovane drvene palete. Činilo mi se i da ima manje šatora. Tu je stajao i narandžasti kamion gradske čistoće.
Izgleda da je najava predsednika Srbije, data pre nekoliko dana, da će „nešto uraditi sa Ćacilendom”, počela da se ostvaruje. Šta god to bilo.
U svakom selu po tri kriminalca - da li je ova logika dovoljna da režim „pokrije“ čak 8.000 biračkih mesta na narednim parlamentarnim izborima? Jer, Mionica, Negotin i Sečanj imaju ukupno 50.000 ljudi, a sutra na izbore treba da izađe šest miliona
Rezultati lokalnih izbora u Negotinu, Mionici i Sečnju i nasilje koje ih je pratilo na prvi pogled deluju obeshrabrujuće. Nije, međutim, tako. Oni pokazuju da su režimski šavovi počeli da pucaju
Lokalni izbori u Mionici, Negotinu i Sečnju pokazali su kako to izgleda kada momci iz Ćacilenda posete i druga mesta po Srbiji. Njihova prethodnici bili su ministri i predsednik Srbije Aleksandar Vučić
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je Srpska napredna stranka na lokalnim izborima u Negotinu, Mionici i Sečnju ostvarila ubedljivu pobedu. Predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević poručio da su građani izabrali odgovornu demokratsku vlast, koja će se starati o njihovim problemima na lokalnom nivou. Izborni dan obeležile brojne nepravilnosti i incidenti, ali i masovna tuča u kafani u selu kod Mionice
Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da su liste koje nose njegovo ime ostvarile jasnu pobedu na lokalnim izborima u Sečnju, Mionici i Negotinu
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
