Sve opozicione partije se slažu u tome da su izbori 17. decembra održani u nedemokratskim i nefer uslovima, da su čak bili i brutalno pokradeni, i da uslovi za održavanje izbora 2. juna neće biti nimalo bolji.
Slažu se i u tome da borbu za poboljšanje izbornih uslova treba nastaviti.
Razišle su se zbog različite procene da li pod postojećim uslovima na beogradske i još preko 80 lokalnih izbora treba izaći, ili ih bojkotovati. I jedna i druga strana je ubeđena da je u pravu. Na tom pitanju se raspala koalicija „Srbija protiv nasilja“.
Zašto bi izbore trebalo bojkotovati
Tezu o nužnosti bojkota zastupaju Stranka slobode i pravde, Srbija centar i Zajedno, koje su bile deo koalicije „Srbija protiv nasilja“. U taboru bojkotaša nalaze se i Novi DSS i građanska inicijativa ProGlas.
Njihovi glavni argumeniti su da se izlaskom na nameštene izbore samo daje legitimitet nakaradnoj vlasti Aleksandra Vučića, da se tako abolira izborna krađa koja se desila 17. decembra, da su uslovi pod kojima će se održati izbori 2. juna kud i kamo gori jer je ostalo veoma malo vremena da se nešto uradi, da se pod takvim uslovima ne ide u izbornu borbu već na „klanje“, to jest da nema svrhe izlaziti na izbore na kojima si unapred osuđen na poraz.
Jedan od glavnih argumenata, i zamerki partijama rešenim da na izbore izađu, je da bi, samo da su ostali jedinstveni, primorali Aleksandra Vučića da poboljša izborne uslove i odloži izbore do jeseni da bi mogli da se implementiraju. A onda bi, rekao je predsednik stranke Srbija centar Zdravko Ponoš, ovaj režim već 2025. „puk’o“.
Zastupnici bojkota ubeđeni su da bi Vučić „morao“ da popusti i suštinski poboljša izborne uslove, da je opozicija ostala ujedinjena u stavu da se na izbore čiji uslovi nisu suštinski poboljšani ne ide i ostavili ih „da se igraju sami“.
Nisu, međutim, svoje opozicione kolege uspeli da ubede da bi bojkot doneo željene rezultate.
Zašto na izbore treba izaći
U izbornu borbu rešile su se da uđu nekadašnje članice „Srbije protiv nasilja“ Zeleno-levi front, Narodni pokret Srbije, Ekološki ustanak, Pokret slobodnih građana, Novo lice Srbije i Demokratska stranka koja se priklonila koalicionoj većini. Nova koalicija zove se „Biram borbu!“.
Njihovi predstavnici sa jednakom strašću i ubeđenjem smatraju da se na izbore čak i pod ovakvim uslovima mora izaći jer da bi bojkot značio predavanje opština i gradova u ruke koaliciji koju predvodi predsednik države Aleksandar Vučić bez borbe.
Od ideje bojkota su ove partije odustale jer smatraju da bi bojkot imao smisla samo ako bi se išlo na „sve ili ništa“, to jest da bi onda trebalo i novoizabrani poslanici da izađu iz Narodne skupštine, da se građani motivišu za građansku neposlušnost, mobilišu da fizički spreče održavanje izbora 2. juna masovnim demonstracijama ili već na neki drugi način koji uključuje kritičan broj ljudi.
Njihova procena je da za tako nešto ne postoji potencijal u društvu, a i da lideri partija koje zastupaju bojkot nisu pokazali nimalo revolucionarnih sklonosti. Kolegama „bojkotašima“ zameraju da nisu objasnili šta podrazumevaju pod „aktivnim“ bojkotom, te da ako se „aktivan“ bojkot svodi na parlamentarne rasprave to ni do sada nije ništa donelo.
Pobornici izlaska na izbore smatraju da puki politički bojkot izbora, dakle neučestvovanje političkih aktera u izborima i mobilizacija građana da izbore bojkotuju, ne bi bio dovoljan da natera vladajuće partije da suštinski poboljšaju izborne uslove, jer bi suštinsko poboljšanje izbornih uslova praktično značilo da Vučić i kompanija predaju u ruke opoziciji Beograd, Niš, Novi Sad, Čačak, Valjevo, Zrenjanin…, te da se to nikada neće deseti.
Oni kažu da Vučić ne bi bio najsrećniji da opozicija bojkotuje lokalne izbore, ali da bi alternativa – suštinsko poboljšanje izbornih uslova – značila gubitak vlasti Srpske napredne stranke i njenih satelita, a to za njih prosto ne dolazi u obzir. Kontrolisani mediji bi odradili svoje da se predstavi još jedna velika pobeda, a ne bi bilo ni međunarodnog pritiska na vlast jer Brisel i Vašington ne pridaju mnogo značaja lokalnim izborima, a i američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil je poručio da je sve to stvar „Srbije i Srba“, a ostali zapadni ambasadori nisu na to imali nikakve primedbe.
Partije spremne sa izađu na izbore sa borbenim imenom „Biram borbu“ su ubeđene da je to manje zlo, da i pod nefer uslovima imaju dobre izglede za pobedu u nekim ključnim gradovima i u velikom broju opština, te da, ako već nema ni volje niti naboja za neki revolucionarni pristup, samo borba za svaki pedalj političkog delovanja ima smisla, da se na lokalu mora stvoriti osnova za opoziciono političko delovanje koje za krajnji cilj ima rušenje vlasti Aleksandra Vučića.
I šta sad
Učešćem šest opozicionih partija iz „Srbije protiv nasilja“, dela desnice, izdanaka partije dr Nestorovića i ko zna još kojih izbornih projekata Srpske napredne stranke beogradski i drugi lokalni izbori svakako dobijaju pun legitimitet. Tu je još i pokret Kreni-promeni Save Manojlovića koji nagoveštava izlazak na izbore.
A i najava vrha partije Srbija centar i Stranke slobode i pravde da će svojim lokalnim odborima ostaviti da sami procene da li da izađu na izbore, ili ne, ne doprinosi verodostojnosti ideje bojkota.
U svakom slučaju, sa stanovišta aktera koji zastupaju bojkot, opozicione kolege su ih objavom da izlaze na izbore stavile pred svršen čin. Na njima je sada da donesu odluku da li će nastaviti da obeshrabruju građane da bojkotuju izbore i izjavama da su oni koji izlaze na izbore odgovorni što neće doći do „sigurne“ propasti Vučićevog režima, ne bi li oni koji ih nisu poslušali doživeli izborni debakl, a oni dokazali da su bili u pravu, ili će se povući i pustiti ih da pokušaju nešto da urade. Prvih nekoliko dana od razlaza upravo to čine.
Dok bojkotuju izbore, imaju i dalje mogućnosti da aktivno učestvuju u kontroli izbornog procesa i prikupljaju dokaze o izbornim manipulacijama kojih će svakako biti.
Obe strane još uvek ostavljaju mogućnost da će se ona druga „prizvati pameti“ jer pravi kardinalnu grešku, ali su za to gotovo nikakvi izgledi.
Izgledi su, međutim, još uvek dobri da svi opozicioni akteri kojima je krajnji cilj isti – rušenje nedemokratske vlasti Aleksandra Vučića, pokažu biračima da umeju da se slože da se ne slažu, nastave da sarađuju gde se to u postojećim okolnostima može i pokažu biračima kako bi neka buduća vlast mogla da izgleda.
