Uprava za sprečavanje pranje novca pri Ministarstvu finansija, umesto da bude ključna institucija u borbi protiv korupcije, služi režimu za progon neistomišljenika.
Tako je nedeljnik „Radar“ objavio da je ta uprava od svih banaka u Srbiji tražila proveru računa petoro aktivista: Maje Stojanović iz Građanskih inicijativa, koordinatorke ProGlasa Katarine Đukić, direktorke Inicijative mladih za ljudska prava Sofije Todorović, Predraga Voštinića iz Lokalnog fronta i Nebojše Petkovića iz udruženja „Ne damo Jadar“.
„Radar“ je imao uvid u dokumenta iz ove Uprave sa oznakama „strogo poverljivo“ i „poverljivo“, i u svim dopisima iz Uprave, koje je potpisao direktor Željko Radovanović, inače bivši pripadnik BIA, traže se iste provere:
„Promet po dinarskim i deviznim računima sa navedenim osnovnim prilivima i odlivima i podatke po čijem nalogu se vrše uplate i u čiju korist se vrše isplate sa računa. Trenutni saldo po računima. Podatke o licima ovlašćenim za raspolaganje sredstava po tim računima.“
Doprinos teorijama zavera
Sofija Todorović kaže za „Vreme“ da je takav potez Uprave očigledan pritisak „ali nikako nije izuzetak“.
Podseća da je slična praksa bila i 2020. godine kada su se oglasili predstavnici specijalnih grupa Ujedinjenih nacija koji se bave zloupotrebama takvog tipa i zamolili Srbiju da prestane sa takvom praksom.
„Protesti traju već tri meseca, a teorije zavere o nevladinim organizacijama se šire punom parom, i ovaj zahtev Uprave vidim kao doprinos toj vrsti narativa, ali mi ne znamo šta će država uraditi tim povodom“, kaže Todorović.
Ona navodi da će zahtev Uprave definitivno biti novi materijal za tabloide da neutemeljeno pišu o aktivnostima nevladinih organizacijama čiji je rad veom transparentan.
„Razumem zašto to u ovom trenutku ide u prilog vlastima, ali to samo ide u prilog tome da ovde demokratije nema. To pokazuje i da institucije ne rade u interesu građana, bave se progonom ljudi koji za platu rade u organizacijama civilnog društva, a ne bave se kriminalcima, ni ovima unutra, ni onima koji dođu spolja pa ubiju policajca. To nije sfera interesovanja naših bezbednosnih službi“, kaže Todorović.
„Istovremeno, izgleda da su normalne stvari neutemeljene istrage koje vode zaključku da pripadnici nevladinog sektora zapravo ne rade ništa protivzakonito, ali medijima služi za različite vrste narativa. To dodatno doprinosi studentskim zahtevima da bi nadležne institucije trebalo da rade ono za šta su nadležne. Ako te institucije misle da je civilni sektor najveći problem, onda očigledno ne shvataju šta građani na ulicama traže“, ističe ona.
Borba za ljudska prava je patriotski čin
S obzirom na ranije tabloidne napade, otvorene pretnje smrću zapakovanom polovinom svinjske glave i serijom maltretiranja na Aeorodromu „Nikola Tesla“, morali smo da pitamo Sofiju Todorović da li se zbog pomenutog zahteva Uprave oseća nebezbedno i da li joj je možda savetovano da se privremeno skloni iz Srbije.
„Nisam dobila takav savet, ali verujem da se ljudi ni ne usuđuju da mi daju takav savet, jer znaju šta bi bio moj odgovor i moj stav. Ovo je moja zemlja, i posao koji ja radim i borba za ljudska prava nije nešto što možete da radite iz materijalne koristi već zato što verujete da svi ljudi zavređuju jednaka prava i što verujete da je to dobro za zemlju u kojoj živite. Za mene je to uvek bila vrsta patriotskog čina“, poručuje Todorović.
Ona ističe da za nju odlazak iz njene zemlje – nije opcija.
„Opcija je jedino da slobodno govorim dokle god to bude moguće. Moj glas može da se ne sviđa nekima, ali neke druge ljude može da ohrabri da deluju i ponudi novu perspektivu, što se i dešavalo. Dokle god je to tako ne pristajem na to da za mene u mojoj zemlji nema mesta, i ne pristajem na to da u svojoj zemlji ne mogu da se borim za svoje mesto i za mesto mnogih drugih koji žele da se bave stvarima koje su u potpunosti u skladu sa zakonom, da slobodno misle i govore“, kaže Todorović.
Kada je nebezbednost u pitanju ona navodi da je još u godinama u kojima su dana studenti bila izložena stvarima koje ne samo da su problematične nego ne bi trebalo da budu medijski tretirane.
„Ovde bezbednost jeste iluzija, ali verujem da je borba za rad institucija borba da u ovom društvu svi budemo bezbedni. Ne mislim da je bezbednost nešto što pada sa neba, već za nju evidentno, iako na nju imamo pravo, moramo sami da se borimo. Faktičko stanje i sve ono na šta imamo pravo ovde se odavno ne podudaraju“, zaključuje Todorović.
Zarobljena država
Maja Stojanović kaže za „Vreme“ da je postupak Uprave pokazaje još jednu karakteristiku zarobljene države.
„Kada imamo autoritarnu vlast koja je sve institucije podredila samp svojim interesima, onda se pokreću takvi postupci. Državne institucije se koriste za obračun sa neistomišljenicima“, kaže Stojanović.
Ona ukazuje da se zbog tog obračuna na meti nađu nevladine organizacije, pojedinci iz tih organizacija, političke grupacije i studenti.
I Stojanović podseća da postupka Uprave nije novina i ističe da je čudi što je iskorišćen instrument za koji je međunarodna zejednica 2020. godine jasno rekla da ne sme da bude korišćen.
„Tu se vidi pokušaj vlasti da iskoristi sve na bi li zaustavili ogromnu političku krizu u zemlji“, kaže Stojanović.
Dodaje da Uprava za pranje novca može mnogo toga da uradi u vezi sa korupcijom, ali da ne čini ništa kao ni tužilaštvo.
„Nijedna institucija nije uradila dovoljno u odnosu na zahteve studenata. Ne čudi mene što smo mi ‘na tapetu’. Možda je i bolje da različiti elementi društva, partije, nevladine organizacije i svi ostali koji nisu direktno uključeni u studentske protest preuzmu na sebe teret kako bi se što manje pritisaka državnog aparata usmerilo na studenete. Ovo vidim kao našu ulogu da budemo štit za studente, kako ne bi imali reperkusije“, kaže Stojanović.
