Nije baš pravi generalni štrajk, ali je tako brendirano. Srbija ovog petka (7. mart) neće stati. Radiće energetski sistem i komunalne službe, voziće autobusi. Ko hoće, može u prodavnicu i većinu kafića i restorana.
Pa opet, kažu sagovornici DW, drugi „generalni štrajk“ na koji su pozvali studenti u blokadama još je jedna prilika da ljudi pokažu neslaganje s politikom režima, usred masovnih protesta kojima se nazad traži oteta država.
Kako će to izgledati?
Novosadski studenti prvi su pozvali građane da ovog petka ništa ne kupuju, ne idu u kafane, niti u pozorišta ili bioskope. Takođe, da ne idu na posao: „Uzmite slobodan dan ili bolovanje. Pozovite kolege da vam se pridruže“, stoji u uputstvu.
Ali, teško da će izostanci s posla biti masovni, smatra Jelena Žarković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu. „U javnom sektoru ljudi moraju da imaju opravdanje, da uzmu bolovanje – dakle da ne kažu stvarni razlog.“
„Još veći problem može biti kod privatnika, osim kod malih, gde vlasnik podržava štrajk. Tu su ljudi upućeni jedni na druge i mogu da imaju slične političke stavove“, kaže ona za DW.
Ako je suditi po prvom „generalnom štrajku“, održanom 24. januara, teško da će veliki deo radnog naroda slediti poziv.
Tog dana je potrošnja nešto bila opala – izdato je 18 odsto manje fiskalnih računa nego inače petkom.
Deo toga otpada na manje odlazaka u prodavnice, a deo na one kafiće, male radnje i ustanove kulture koje su bile zatvorene. Tog dana nisu radili ni lanci knjižara.
Spori i posvađani sindikati
Drugim rečima, „generalni štrajk“ je više bio poziv na potrošački štrajk koji je podržao deo malih preduzetnika. I ovog petka verovatno će biti slično, uz protestne šetnje u Novom Sadu i Beogradu.
„Ekonomski to nije veliki pritisak na državu i vlast, osim što će država tog dana da sakupi nešto manje poreza. Drugo bi bilo da ne rade veliki sistemi, fabrike. Ali, to se za sada ne nazire“, kaže Jelena Žarković.
Studenti su, doduše, pokušali da uključe i velike sindikate, ali odziv nije bogzna kakav. Podršku pružaju vojvođanski advokati, sindikat „Sloga“, neki ogranci sindikata „Nezavisnost“, jedan manji prosvetni sindikat koji podržava one nastavnike koji još uvek drže skraćene časove ili ih ne drže uopšte.
Kod Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ je jednodnevni štrajk na kraju odbijen u navodno tesnom glasanju, premda rukovodstvo ogranka podržava proteste.
Kako je rekao predsednik sindikata „Sloga“ Željko Veselinović, pravi generalni štrajk, neki koji bi paralisao zemlju barem na 24 sata, traži mnogo bolju organizaciju i saradnju inače zavađenih srpskih sindikata.
„Nažalost, zbog kratkih rokova, nedefinisanosti poziva i izostajanja komunikacije među najvećim sindikalnim centralama, nisam siguran da će odziv i organizacija biti zadovoljavajući“, rekao je Veselinović za list Danas.
„Dobra pokazna vežba“
Ukratko, Srbija neće ličiti na Grčku koja je prošle sedmice i stala i gorela zbog generalnog štrajka.
Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo kaže da srpski zakoni ometaju i samu mogućnost generalnog štrajka.
„Ovako ne staje država, infrastruktura, komunalne službe koje bi za generalni štrajk bile najvažnije, jer pokazuju paralisanje društva. To je svrha, da niko ne može da se pravi kako se ništa ne dešava“, priča Reljanović za DW.
Ali, utoliko je značajnije, kažu naši sagovornici, što se građani na svoju ruku priključuju potzrošačkom bojkotu ili ponegde izostaju sa posla. I da to sve podržavaju i mali poslodavci, poput ugostitelja.
„Ovo može biti dobra pokazna vežba da se vidi koliko ljudi podržava proteste, studente, načelni otpor politikama vlasti“, smatra Reljanović.
„Neuobičajeno je da neki poslodavci podržavaju štrajk, na svoju kratkoročnu štetu, ali dugoročno zalažući se za iste principe i ciljeve. To pokazuje da su poruke opšte i društveno važne, a ne ograničene na radnička prava“, dodaje on.
Slično misli i Jelena Žarković – mnogi su spremni da zarad političke ideje podnesu i lični trošak. „Isto kao kada idete na skupove studenata, trošite svoje vreme i novac. I taksisti masovno idu po studente, voze po petsto kilometara i lično snose trošak. Procenjuju da je ideja za koju se bore veća od cene.“
Na kraju će se teško i pobrojati koliko je ljudi učestvovalo u štrajku – neko će prestati s radom simbolično, na sat vremena, drugi će možda prijaviti bolovanje.
Jedina opipljiva biće statistika o broju izdatih fiskalnih računa, ali to je manje važno.
Međukorak do 15. marta
„Generalni štrajk“ je međukorak do najavljenog velikog protesta u Beogradu 15. marta čiji plan još nije poznat. Moguće da će narod tada biti pozvan da se ne raziđe dok studentski zahtevi ne budu ispunjeni.
Taj dan se crta kao „odsudni datum“ u kojem jedni vide „početak oslobođenja i menjanje vlasti u Srbiji, a ovi na vlasti mole boga da se sve mirno završi, narod raziđe i da se od ponedeljka 17. marta okupe opet oko Vučića“.
Srbija je ušla u peti mesec masovnih protesta nakon pogibije petnaestoro ljudi pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice. Fakulteti su u blokadi već sto dana.
Vlasti su na to odgovarale koktelom ustupaka, pretnji, poziva na dijalog i demonizacije onih koji protestuju.
Kako god da se završi, onima koji podržavaju proteste čini se da se Srbija „oslobodila straha“ – veliki broj građana pokazao je solidarnost za koju se prethodno verovalo da je zaboravljena. I da to ostaje, bez obzira na ishod „generalnog štrajka“ ili protesta.
