Da li bi pisao o Pinku?, pita me urednik „Vremena“.
Ne bih, kažem.
A o Martinoviću?, nastavlja urednik.
Ne bih ni o njemu, kažem nepokolebljivo.
Opa, kaže urednik, postali smo gadljivi.
Naravno, kažem ja. To je znak da sam, koliko toliko, zdrav.
Razumem, kaže urednik, ali bojim se da nemaš pravo na gadljivost. Pink gledaju milioni ljudi ljudi i nemaju nikakav problem s tim. Nemaju ni s Martinovićem, dodaje.
Njihov problem, pomislim, ali ne kažem, jer njihov problem je upravo to što nemaju problema s Pinkom i Martinovićem. Izgovorim ovo poslednje.
Tačno, kaže urednik. Ali i naš problem je što oni nemaju problema. Piši o tome.
S neskrivenim gađenjem pronalazim šta je ministar Aleksandar Martinović rekao u skupštini, obraćajući se poslanicima opozicije: „Hoćete da sad nabrajamo ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu i tako dalje“. I dodaje da on hrani troje dece.
U redu, mislim, fašistička reakcija, ko zna koja Martinovićeva u dugom nizu. To je Martinović, njega civilizacija ne opterećuje ni na koji način. On ne poznaje elementarne društvene kočnice poput stida, recimo, poput nelagode kada izgovara laž ili kada vređa čoveka, on je u stanju sebe tako ubedljivo da ponizi pred jačim, te da se iživljava nad slabijim, da takve primere gmizavosti nije lako uporediti bilo s čim poznatim, on ne zna šta je to uljudnost i ne poznaje drugi govor do govora nasilja, godinama već ne uspeva da pruži ni najmanji dokaz o tome da zna šta je to ljudska zajednica i šta znači preuzeti odgovornost za život u ljudskoj zajednici: on je, naprosto, zaobišao civilizaciju. Ili je civilizacija, zgađena, zaobišla njega. Kao i većinu poslanika iste one partije kojoj pripada i Martinović. Kao i Pink, uostalom. Kao i predsednicu vlade i njene ministre. Kao i predsednik države. A stotine hiljada ljudi nema nikakav problem s tim. Kako je to moguće?
Fašistička mantra
Odgovor je u govoru. Niko od pobrojanih nije upamćen ni počemu drugom do po banalnosti. Banalnost se, pak, može definisati kao ponavljanje oveštalih fraza koje će se većini, a naročitoi slabije obrazovanima, učiniti razumljivima. Kada provrti fašističku mantru o tome da onaj ko nema dece nema prava o deci da govori, jer da samo roditelji imaju to pravo, Martinović ne radi drugo do što draška niske porive koji uvek počivaju na isključivanju čitavih grupa ljudi: Jevreja, Cigana, Albanca, onih koji nemaju dece, onih koji podržavaju opoziciju, onih koji nisu dobri Srbi… A taj i takav govor se na ovim prostorima ohrabruje već 35 godina (jedan od razloga pada Republike u tome je što nije uspela da izgna taj i takav govor iz javnog prostora).
Ali ovoga puta, budući da ne poseduje civilizacijske kočnice u sebi, Martinović nije prepoznao trenutak kada je morao da ućuti. Toliko ogrezao u varvarstvu da nije svestan toga da mu se raspada tlo pod nogama, Martinović je uradio isto ono što je, iz potpuno istih razloga, uradio i Vučić pošto su ubijena deca u Ribnikaru i pošto je onaj nesrećnik u crno zavio čitav kraj oko Mladenovca – nije, naime, umeo da ućuti. I grupica od tridesetak poslanika opozicije izbacila ga je iz skupštinske sale.
Martinović, naravno, ne zna šta je to poniženje, jer poniženje je moguće osetiti ako umete da čitate civilizacijske znake. On to ne ume. Ali ume da čita primitivne političke znake i vrlo je dobro shvatio da je to što je izbačen iz sale poraz na terenu na kojem se osećao sigurnim. Zapravo, on zna još nešto. Jeste ovo lični poraz, ali je mnogo gore što je ovo simbolički poraz varvarske grupacije kojoj pripada. I, najzad, ono što je po njega i poraženu grupu najgore: oni su to uradili sami sebi, a odvažna grupica ljudi u skupštini samo im je pomogla da to, na svoj užas, shvate.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
