Evropski izbori: Za Vučića i Srbiju ništa novo

Početkom juna, u razmaku od nekoliko dana, birači u Srbiji glasali su ko će voditi njihove gradove i opštine, a oni u Evropskoj uniji glasaju za one koji će sedeti u Evropskom parlamentu (EP) i, posledično, voditi Evropsku komisiju.

Kampanja u Srbiji je dodatno nazadovala u odnosu na prethodne, utoliko što vlast Srpske napredne stranke i njenog vođe Aleksandra Vučića tek u drugi plan stavlja navodne ekonomske uspehe i svetlu budućnost naše dece.

U prvom planu je ni manje ni više nego pitanje opstanka srpstva. S medijskih megafona razglašavala se poruka da bi neodgovorno bilo glasati za bilo koga drugog osim za opciju mudrog vođe u situaciji kad belosvetske ale hoće da razgrade srpsku stvar.

Opoziciju, kaže propaganda dalje, čine izdajnici i plaćenici, u najboljem slučaju korisni idioti „kolektivnog Zapada” (ni predsednik se ne libi da koristi omiljenu sintagmu gostiju televizije Hepi). Ljudi, dakle, koji bi da Srbije zapravo i nema, osim kao vazalne.

Poruka glasi: nijedan grad, opština niti mesna zajednica – a možda ni skupština stanara – ne smeju pasti u tuđe ruke, jer se Srbija ne može krčmiti.

Zabavni obrt nastaje kad bismo ovu retoriku pokušali da prebacimo na teren evropskih izbora. Tamo se, naime, stvarno kandiduju snage koje žele da Evropske unije nema. Ili da, ako baš mora da opstane, bude tek forum za neobaveznu saradnju suverenih država i tvrđava koja se brani od dolaska golorukih nevoljnika iz manje srećnih država.

Desno i desnije

Dok je sve čvršće zatezala dizgine medija, pravosuđa i javnih preduzeća, Srpskoj naprednoj stranci nije palo teško da prikazuje svoja razna lica. Počeli su kao gorljivi „evropejci“, ljudi čistih ruku i borci protiv korupcije, nastavili kao pragmatični i tobože lišeni ideologije, da bi se sada vratili na fabrička, radikalska podešavanja.

U zemljama Evropske unije, koje sa slobodnim izborima stoje daleko bolje od Srbije, takve metamorfoze idu teže, premda se dešavaju.

Da je u toku žestoko skretanje udesno pokazuje to što su nemački demohrišćani namesto Angele Merkel, koja je navodno širila ruke izbeglicama, doveli Fridriha Merca, menadžera krupnog kapitala koji bi da zabravi Evropu.

Ali metamorfoze nisu uvek moguće do kraja, pa se i od desnog pojavi desnije. Ovo će, verovatno, biti prvi izbori na kojima dve krajnje desne porodice stranaka u zbiru odnose primat nad najvećim frakcijama pojedinačno: Narodnom partijom i Socijaldemokratama.

Reč je o evropskim konzervativcima (Braća Italije, poljska Pravo i pravda, španski Vox, Švedske demokrate) i frakciji identitaraca (Nacionalno okupljanje, Lega, holandska Partija slobode, verovatno i mađarski Fides; Alternativa za Nemačku je nedavno isključena).

foto: ap

Kao nekada Srpska radikalna stranka u Srbiji, ove stranke – od kojih mnoge vladaju u svojim zemljama – nemaju koalicioni kapacitet. Kako bi ga i imali, ako se zalažu za delimičnu ili totalnu razgradnju EU?

Dobar deo Srbije bi se obradovao imploziji Evropske unije, a Vučić bi voleo da njegovi drugari poput mađarskog komesara za proširenje Olivera Varheljija zauzmu još bitnije pozicije.

Ali, to je priča za neke naredne godine. Ankete ovog puta ne ostavljaju prostora za sumnju da će Narodna partija opet biti relativna pobednica izbora, da će naći dovoljno podrške u EP te da će šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen dobiti još jedan mandat na čelu moćnog aparata u Briselu.

To znači da se u trouglu EP, zvaničnog Brisela i Beograda neće promeniti ništa bitno.

Jalova rezolucija

Iako je EP poslednjih godina dobijao na političkom značaju, upravo je odnos prema decembarskim izborima u Srbiji paradno pokazao čija je zadnja u komplikovanim odnosima moći u Briselu.

Početkom februara je EP nadmoćnom većinom usvojio Rezoluciju u kojoj se – tek pomalo diplomatski uvijeno – govori o brutalnoj krađi izbora u Srbiji. Bila je to velika diplomatska pobeda srpske opozicije.

Temeljnim radom koji je trajao više godina, organizacije poput Stranke slobode i pravde, Zeleno-levog fronta i Pokreta slobodnih građana uspele su da prodru do očiju i ušiju srodnih partija u Evropi, posebno u EP.

Ali posle te rezolucije, nije se desilo ništa. Evropska komisija nije okrenula novi list u odnosu prema vlastodršcu u Beogradu, to nisu učinili ni Berlin ni Pariz kao teškaši evropske politike.

To kako je zamišljen EP ima krupnu falinku. Iako je to jedino telo EU koje direktno biraju građani od Tenerifa do Oulua i u kojem se o mnogim temama može debatovati do mile volje – na kraju najvažnije odluke donose ili ne donose države članice u Evropskom savetu.

Nije onda čudo što je interesovanje za same evropske izbore relativno malo. Ranije je u ponekoj članici EU izlaznost znala da se kreće tek oko petine. Takođe, nije čudo što se na tim izborima kandiduju često trećerazredni političari, za koje nisu čuli ni njihovi sugrađani.

Čekaonica sa nacrtanim vratima

Bivši evropski komesar za susedstvo Johanes Han voleo je da kaže kako Evropska unija na demokratske prilike u nekoj zemlji malo može uticati pre nego što ta zemlja otpočne pregovore sa EU; zatim, da može mnogo uticati dok traju pregovori; konačno, da skoro uopšte ne može uticati kad država postane članica EU.

I u trenucima kada je Han imao mandat, ta je izjava zvučala pomalo licemerno. Naime, proširenje Evropske unije kao koncept više ne postoji.

Pisao sam o tome pre pet godina u tekstu „Čekaonica sa nacrtanim vratima“. Od tada su potvrde samo stizale, a najupečatljivije iz Severne Makedonije. Tu zemlju nazivamo uz prefiks upravo zato što je u ime „svetle evropske budućnosti“ pristala na bezobrazne grčke ultimatume, a koje ostatak EU nije umeo ili nije hteo da spreči. Skoplju to u konačnici nije donelo ništa na „evropskom putu“.

Danas je Evropska unija, kako to kaže njen frontmen Emanuel Makron, više nego ikad u istoriji upućena na reforme, a te reforme se pak ne naziru. Makron, a i zvanični Berlin, hteli bi da njihov glas ima veću težinu – to jest, da ne može neki Viktor Orban da blokira odluke svojim vetom.

Foto: Thomas Kienzle/ AP

Dok god su pravila ovakva, teško je očekivati da se prime makar i balkanske državice koje nisu veliko finansijsko opterećenje, ali jesu rizik druge vrste, potencijalni uvozni problem.

To nije promenila ni ruska agresija na Ukrajinu, na čijem je početku nemački kancelar Olaf Šolc govorio o potrebi da se Ukrajina veže za EU, ali da se pre toga ispuni obećanje dato Srbiji i njenim susedima. Taj trenutak je prošao – čak je popustila i diplomatska ofanziva na Beograd da se makar simbolično pridruži sankcijama protiv Moskve.

Vučićev zapadni vetar

Kako se, uprkos kritikama iz Evropskog parlamenta na račun režima u Srbiji, postavljaju teškaši EU? Tako što se drže logike Angele Merkel o stabilokratiji. Ukratko, dok se ne puca i ne talasa previše, demokratija na Balkanu nije bitna.

Vučić je dosad dobro mirisao vetrove sa Zapada i punio njima svoja jedra. Ustupci oko Kosova, kupovina francuskih raketa i aviona, fabrička traka jeftine radne snage za nemačku industriju, stavljanje u izgled nalazišta litijuma – time još kupuje žmurenje barem na jedno oko na dokidanje demokratije u Srbiji.

Dodajmo tome i naklonost Evropske narodne partije svojoj pridruženoj članici Srpskoj naprednoj stranci i, recimo, izuzetnu saradnju demohrišćanske Fondacije „Konrad Adenauer“ u produkciji „mladih lidera“ SNS-a.

Pominju, doduše, sve evropske porodice stranaka proširenje u programima za izbore. Od optimističnih liberala (koji bi da sve zemlje, uključujući Ukrajinu, budu spremne za prijem u EU do 2029. godine) do identitaraca koji nisu fanovi proširenja. Ali, sve je to već viđeno.

Od ovih evropskih izbora u Srbiji niti imaju čemu da se nadaju oni sve malobrojniji koji se još uzdaju u uvoz evropskih vrednosti, niti Vučićeva vlast ima čega da se plaši.

Eventualno će svi moći da vide kako se tik preko granice mirno glasa, bez fantomskih lista i birača, bez bugarskih vozova, kako se onda glasovi prebroje i niko na to nema zamerke.

* Tekst je prvobitno objavljen u 108. broju biltena Progovori o pregovorima Beogradske otvorene škole