Bivši osuđenik: Stanimir B. nije bio bitan nikome i nije imao kome da se žali

„Penzioner je ubijen u Padinskoj skeli  jer nažalost nije bio bitan nikome, i zato što se više od polovine stražara ‘ne meša’ u svoj posao. A ona trećina stražara koja je poštena, oni ne žele da se upliću kako bi sačuvali posao. Ovde je zakazao kompletan društveni sistem, ne samo zatvorski. Na prvom mestu penzioni sistem, pa zatim socijalni, na trećem mestu sudovi, i na četvrtom izvršni sistem. Tek onda, možemo da kažemo da je zakazao i zatvorski sistem.  I tako smo dobili ubistvo penzionera koji nije ni trebao da bude iza rešetaka“, kaže u razgovoru za „Vreme“ bivši osuđenik Đorđe Vasiljević koji je u zatvoru proveo više od decenije.

On kaže da deo odgovornosti leži i na penzionom  fondu jer ubijeni Stanimir B. (74)  nije imao novca da plati kaznu zbog bacanja petardi, kao i na zatvorskom sitemu u kome niko ništa nije uradio da ga spase.

Podsetimo, Stanimir B. (74) , koji je ubijen u zatvoru u Padinskoj skeli, iza rešetaka je završio jer nije imao da plati novčanu kaznu od 30.000 dinara zbog petarde koju je bacio sa terase svog stana tokom dočeka Nove godine, odnosno 31. decembra 2020.

Za njegovo ubistvo se sumnjiče Srećko S. (20), Saša S. (21) i Dalibor P. (21).

Foto: Pixabay/Pic Panther

„Ispravna“ i „neispravna“ dela u zatvoru

Inače, sagovornik „Vremena“ Đorđe Vasiljević je primer čoveka koji je nakon zatvora vratio život u „ravnotežu“. On se devedesetih godina kao maloletnik obreo u kriminalu. Počeo je, kaže, sa sitnim prestupima, a zatim i pljačkama. Uhapšen je kao dvadesetogodišnjak i u zatvoru je proveo čak 13 godina. Navodi da posle izlaska iz zatvora živi normalnim životom kao i većina građana, radi u privatnoj firmi i trudi se da uopšte ne razmišlja o danima iza rešetaka.

Izdao je knjigu „Dosije Atila“ koju je napisao dok se nalazio na izdržavanju kazne, a drži i predavanja o tome koliko je teška resocijalizacija nakon izlaska iz zatvora.

„Zatvor je ozbiljno zlo mesto. Nije samo zbog toga što znamo da su tamo ljudi koji su počinili neka krivična dela, pa ih je društvo sklonilo, jer će kao uspeti da ih vaspita. Neće sistem uspeti da vaspita 99,9 odsto zatvorenika. Oni koji se promene u zatvoru, to su postigli zahvaljujući tome što su sačuvali ‘parčiće’ života spolja.  To su, na primer, oni koji su ceo život bili pošteni, pa zatekli ženu sa švalerom i počinili ubistvo. Oni više nikada neće počiniti novo krivično delo, oni su zapravo zalutali u zatvor. Sve ostalo je ozbiljan šljam operisan od bilo kakve empatije“, kaže na početku razgovora Vasiljević.

Dodaje da u zatvoru postoji podela na „ispravna“ i „neispravna“ dela. Po ovoj robijaškoj podeli, razbojnici, pljačkaši banaka, ubice i njima slični su počinili „ispravna“ krivična dela. Na drugoj strani  pedofili, siledžije, zlostavljači i oni koji „peku starice peglama“ čine grupu onih koji su izvršili „neispravna“ krivična dela.

„Znači, u zatvoru ne postoje nedela, samo dela, ispravna ili neispravna. I zbog toga je to jedno zlo i nenormalno mesto. Odgovor na pitanje kako neko, čak i penzioner, može da bude mučen i ubijen u zatvoru glasi – to je takva okolina. To što se tamo neko našao jer je bacio petardu, to je greška suda, koji je takvog građanina poslao tamo. A on nije imao para da plati kaznu, jer nam je valjda sve sjajno u ovoj zemlji. Kad gledamo Pink, Hepi i delom RTS, ja bih rekao da u ovoj zemlji ne može da se završi u zatvoru. A znamo da nije tako, jer je tamo završio penzioner od 74 godine i bio ubijen“, predočava sagovornik „Vremena“.

Pexels /rodnae-productions-

„Tamo svi biju“

Prema njegovom mišljenju, kada je ubijeni penzioner došao u Padinsku skelu, dočekala ga je straža koja  je nezadovoljna poslom koji radi i većina zaposlenih koji taj posao rade previše dugo – pa počinju da liče na robijaše.

„Mora da se zna da tamo svi biju. Ko zna koliko je ljudi umrlo pod čudnim okolnostima u našim zatvorima u poslednjih nekoliko decenija. Ipak, postoji grupa koju čini oko  30 odsto stražara koji se trude da rade časno i pošteno, ali njih niko ne primećuje jer se laktaju oni najgori. Pošteni ljudi retko postaju šefovi i često se kažnjavaju zbog toga što profesionalno obavljaju svoj posao“, objašnjava Vasiljević.

On otkriva da još od vremena Zorana Đinđića nije uvedena psihološka procena stražara, pa je tako „ostavljeno da sami utvrde da li su zdravi ili ne“.

„Na sve to im je data moć da oni takvi procenjuju druge da li su zdravi, bolesni, mučeni ili ne. I zbog toga se sve ovo i dešava. Ubijeni penzioner se nije žalio jer nije imao kome da se požali“, ukazuje on.

Na primedbu da je ubijeni Stanimir B. (74) bio kod doktora, ali da nije prijavio mučenje, sagovornik našeg portala naglašava da to uopšte i ne može da se smatra pregledom.

„Pregledi u zatvoru izgledaju ovako: ‘Dobar dan, kako ste? Dobro sam. U redu, doviđenja, neka uđe sledeći’. A iza njega stoji još 46 zatvorenika i doktor je samo jedan dan u zatvoru nedeljno. Ostalim danima, kada nije tu, može da dođe samo do izvođenja zatvorenika i slanja u bolnicu, ako baš padne i ne može da ustane. Zato sam i ubeđen da ubijeni penzioner nije imao adekvatan pregled“, ocenjuje Vasiljević.

Opisujući zatvorsku stražu, spominje događaj koji će mu ostati „urezan u sećanju do kraja života“.

„Pazi, ja sam prošao i sito i rešeto. Ali, i dan danas se sećam stražara koji nije pustio čoveka da telefonira najbližima na dan sahrane majke. Zatvorenik je upitao stražara: ‘Gospodine komandire, meni je umrla majka. Neće u raku da je spuste dok ja ne stignem. Mogu li da telefoniram? Stražar mu je odgovorio: ‘Boli me k…c što ti je umrla majka’! I ja tu scenu i danas sanjam. Ne sanjam gomilu drugih teških stvari, ali me ta scena i te kako proganja“, otkriva Vasiljević.

Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

„Indoktrinirani sadisti“

Govoreći o mladićima koji su osumnjičeni za zločin, kaže da pretpostavlja da „nisu imali nameru da ga ubiju, već da ga muče i da se iživljavaju“.

„To su klasični sadisti. E sad, zatvor me naučio da što su zatvorenici gluplji i neobrazovaniji, to su pokvareniji i veći su sadisti. To je usko povezano i sa stepenom inteligencije. Kada sam nailazio na glupe u zatvoru, obično su bili fizički jači, mogli su da izdrže velike batine i bili su pokvareni do srži. To je i razlog zašto sam počeo da treniram u zatvoru, jer nisam hteo da nastradam od nekog takvog“, kaže Vasiljević.

Odgovarajući na pitanje kako je moguće da su trojica mladića sklonih iživljavanju bili u sobi sa penzionerom od 74 godine navodi: „Rekao sam da je zatvor zlo mesto. Kada sam ja bio u zatvoru 2011. godine, na tom istom bloku gde je penzioner stradao, držali su klinca od 16 godina iz Gvinee Bisao, i to prekršajno. On uopšte nije ni trebalo da bude tu sa punoletnima. Ali, mi nemamo maloletnički zatvor za one koji ilegalno uđu u zemlju i on se našao tu. Digao sam frku, ali mi je sugerisano da se ne petljam. Zbog toga me i ne čudi da ne postoji briga oko toga ko će sa kim da bude u ćeliji“.

On je govoreći o ovom najnovijem zločinu u Padinskoj skeli kazao da mu je neshvatljivo da niko nije čuo ni prijavio zlostavljanje, i precizira da Prekršajno odeljenje u okviru zatvora ima sa jedne strane četiri ili pet soba i sa druge strane isto toliko.

„Odeljenje se nalazi na ulazu u zatvor, odmah desno od stražarnice. Ona je levo, i u njoj su dva stražara, a Prekršajno odeljenje je desno i nejasno mi je kako niko nije čuo ubijenog dok su ga cimeri premlaćivali. Pored toga, nije mi jasno kako niko nije primetio povrede, jer tamo ‘prekršajci’ izlaze do kapije po hranu. Nemoguće je da ga niko nije čuo. Nemoguće je i da niko ništa nije primetio. Problem je u tome što namerno niko nije hteo sve to da vidi“, podvlači Vasiljević.

Poredeći ovo vreme sada i pređašnje, kaže da je ovo vreme mnogo brutalnije i da stepen javnog nasilja nije ranije bio na ovoliko visokom nivou.

„To je bilo nezamislivo kada sam ja bio mlad. Postoji jedna urbana legenda kada su dva poznata beogradska kriminalca, koji su smatrani za brutalne i žestoke, otišla u Holandiju kod našeg proslavljenog bosa sa one strane zakona. I već drugog dana su videli da nekog čoveka bacaju bukvalno u mašinu za mlevenje mesa kako bi se uklonili tragovi zločina. Nakon toga, brže bolje su se vratili za Beograd. Sada su očigledno druga vremena i važe druga pravila“, konstatuje on.

Govoreći o zlostavljanju i ubistvima u zatvoru, ističe da je toga bilo i u vreme kada je on služio kaznu, ali da se tada „mnogo bolje sakrivalo“.

„Sećam se da je i tokom vremena kada sam ja služio kaznu nekoliko ljudi nastradalo od mučenja. Da ne pričam o tome koliko njih se ‘slučajno’ obesilo u samici, a da vlast nakon toga ne da da se izvrši obdukcija preminulog. Pročitaš u novinama da se obesio u samici, a veče pre toga se sećaš da ga stražari vuku hodnikom pokrivenog ćebetom i da mu glava udara o stepenice dok ga vuku“, priseća se Vasiljević.

Šta uraditi da se ovakav zločin ne ponovi?

Upozorava da se država ne bori protiv nasilja i kriminala, odnosno da ne pomaže mladim  prestupnicima, „nego se bori da spusti krivičnu odgovornost, kako bi i tinejdžeri mogli da idu u zatvor“.

„To je pogrešan način vođenja kaznene politike, jer se niko ne bavi decom. Pogledajte sada mladiće koji su u zatvoru, a koji tamo stižu iz maloletničkih popravnih domova. Nose strašne ožiljke nasilja. Njih peku i seku još u tinejdžerskom dobu, kako bi ih ‘očeličili’. I onda shvatiš da su od malih nogu indoktrinirani da strepe od jačih, a da brutalno muče slabije. Nasilnici u zatvoru šalju na kantinu slabijeg da im kupuje potrepštine, a kad mu nestane para, sledi mučenje i zlostavljanje. Ja ne pričam da je to normalno, ali je to stanje na terenu. Jezivo, ali istinito“,  navodi sagovornik našeg portala.

Kao jedan od najvećih problema u srpskim zatvorima ističe prepunjenost, ali i činjenicu da ne postoji podela gde ko robija, pa se dešava da neko ko je osuđen na 40 godina bude u ćeliji sa nekim ko ima kaznu od godinu ili dve.

Da bi se stanje u srpskim zatvorima ispravilo, Vasiljević navodi da je prvo neophodna revizija zatvorskog sistema, ali da se niko ne usuđuje da krene u tako nešto. Kao primer navodi sisteme za puštanje osuđenika ili umanjivanje kazni, jer u sadašnjem sistemu, za uslovni otpust osuđenici čekaju i po tri meseca.

Takođe, navodi neophodnost reforme socijalnog sistema, kako bi se ljudima pomoglo da plate kazne, i da zbog toga ne završavaju u zatvoru. Predlaže i da se ljudi koji su stariji od 65 godina ne osuđuju za prekršajne kazne zatvorom, već da se upućuju na društveno-koristan rad. Na posletku, neophodno je i odvajanje određenih grupa osuđenika, kako bi se uredilo ko sa kim može da služi kaznu, kao i obavezan psihološki pregled i razgovor sa osuđenicima u zatvoru kako bi se sprečile ubuduće ovakve tragedije.