Opozicija nije bojkotovala parlament (osim DS-a), ali ga nije ni blokirala. Razlozi su brojni, ali sad je tako kako jeste. Očito, opozicija nije u stanju da napravi zajednički dogovor i strategiju, pa da onda radi po nekom planu. Iako je izgledalo da je događaj od utorka 4. marta zapravo nastavak onoga što građani zovu “pumpanje”, nema nagoveštaja da posle ovog “skupštinskog prepada” koji im je doneo reputaciju nasilnika (što nije ni ključno, ni toliko važno), sledi neka druga akcija. Znalo se i pre ovoga da je parlament paravan, kao i sve druge institucije. Još uvek se ne vidi na koji način to može da se promeni
Prva sednica redovnog prolećnog zasedanja Skupštine Srbije bila je onakva kakvu do sada Srbija nije videla u poslednjih 35 godina. Da li će to bitno uticati na budući politički život Srbije?
Vlast će posle onoga što se dogodilo – neuspelog pokušaja opozicije da spreči održavanje sednice paljenjem baklji, bacanjem dimnih bombi i pravljenjem buke – insistirati na tome da su poslanici opozicije nasilni, teroristi i kurtisti. Takođe i da su povredili tri žene. Na drugoj strani, opozicija će moći da kaže da je nešto pokušala i da je pokazala da je još uvek živa.
ZASEDANJE VISOKOG RIZIKA
Usred rasplamsavanja studentskih protesta, zasedanje skupštine bilo je po sebi “rizično” i niko od aktera nije propustio šansu da “opravda očekivanja” svih koji su najavljivali “spektakl”.
Sednici je prethodio najveći protest do sada, održan za vikend u Nišu. Ali, izgleda, poruku studenata koji su više od 100 dana u protestu i blokadi nisu razumeli srpski političari. Paralelno, Aleksandar je Vučić na svojoj turneji poručio da sprema kontrarevoluciju i da će na taj način okončati proteste u Srbiji.
Ana Brnabić je zvala na konsultacije prošle nedelje predstavnike poslaničkih grupa, ali je opozicija odbila taj poziv, jer “nema šta da se dogovara dok traju studentski protesti”. Ana Brnabić je na dnevni red poređala na desetine predloga zakona od kojih je najvažniji onaj koji se tiče izmena Zakona o visokom školstvu, što bi trebalo da bude ispunjenje četvrtog studentskog zahteva.
U tome je bio trik vlasti: evo, spremni smo da vodimo dijalog i želimo da uradimo sve što vodi ispunjenju zahteva studenata. Dakle, još jedan manevar kojim bi inače prokužena opozicija trebalo dodatno da bude odvojena od studenata i građana.
Opozicija, razjedinjena i nesložna, bez samopouzdanja i sa puno međusobnog podozrenja, nije imala mnogo prostora. Ako nisu u parlamentu, oni se samoisključuju, a ako su u parlamentu – daju legitimitet vlasti.
BAKLJE I DIMNE BOMBE
Kako je počelo? Opozicija je najpre najavila da će ostati u holu i da će na pola sata držati konferencije za štampu, ali je docnije ušla u salu za sednice i na početku je izgledalo da će donekle učestvovati u raspravi.
Međutim, tarapana je krenula kada je u salu trebalo da uđu predstavnici Vlade u ostavci – tada su poletele baklje i dimne bombe, krenula je galama, buka, guranje i međusobno šamaranje poslanika opozicije i vlasti. Tri narodne poslanice su povređene, a vlast je to odmah predstavila kao pokušaj ubistva. Narednih dana i meseci ovo će biti režimsko retoričko oružje ne bi li pokazao nasilnu i siledžijsku prirodu poslanika opozicije.
Sednica je na trenutak prekinuta, dim je napunio salu. Međutim, predsednica Narodne Skupštine Ana Brnabić brzo se pojavila na svom mestu i posle “motivacionog govora” objavila da se sednica nastavlja.
To se i dogodilo. Narednih nekoliko sati poslanici većine “držali su govore” ili “raspravljali o tačkama dnevnog reda” učestvujući u “objedinjenoj raspravi”. Ponovljeno je desetinu puta da je opozicija radila ono što je radio Aljbin Kurti dok nije došao na vlast i upućene su poznate uvrede na poslanike opozicije, posebno najistaknutijim u “pobuni” – osim Miroslavu Aleksiću i Aleksandru Jovanoviću Ćuti. Poslanici opozicije, oni koji su bili u sali, pravili su buku i to je bilo to.
OPOZICIONO PUMPANJE
Sednica je privedena kraju onako kako je Ana Brnabić rekla na početku – u 18 časova i nastavlja se naredna dva dana.
Vlast je pokazala, još jednom, kao u novembru 2024. godine kada je usvajala budžet, da ne mari mnogo za opozicionu galamu. Ispostavlja se da je ključno mesto predsedavajućeg, jer se tamo određuje ko će se u sali i prenosu čuti. U sali je galama, ali je vladajuća većina odvojena od opozicije skupštinskim obezbeđenjem, a opozicija je u nekoj vrsti tora. I nikoga nije briga da li oni galame ili ne. U principu, Ana Brnabić formalno dovede sednicu do kraja, poslanici vlasti glasaju i to je to.
Opozicija nije bojkotovala parlament, osim Demokratske stranke, ali ga nije ni blokirala. Razlozi su brojni, ali sad je tako kako jeste. Očito, opozicija nije u stanju da napravi zajednički dogovor i strategiju, pa da onda radi po nekom planu. Iako je izgledalo da je događaj od utorka 4. marta zapravo nastavak onoga što građani zovu “pumpanje”, nema nikakvog nagoveštaja ili najave da posle ovog “skupštinskog prepada” koji im je doneo reputaciju nasilnika (što nije ni ključno, ni toliko važno), sledi neka druga akcija. Znalo se i pre ovoga da je parlament paravan, kao i sve druge institucije. Još uvek se ne vidi na koji način to može da se promeni.
Radikali preobučeni u naprednjake i podržani socijalistima, Rasimom Ljajićem, Mađarima, penzionerima i Vulinom, ne pokazuju javno znake “popuštanja”. Svi oni izgledaju kao oni Vučićevi lojalisti koji će pre za njega “dati glavu” nego da urade bilo šta od onoga što ljudi na ulicama Srbije od njih traže.
Rasprava u Narodnoj skupštini neće dovesti do razrešenja društvene krize u Srbiji. Svi su zagledani u 15. mart kao još jedan “odsudni datum”, u kome jedni vide početak oslobođenja i menjanje vlasti u Srbiji, a ovi na vlasti mole boga da se sve mirno završi, narod raziđe i da se od ponedeljka 17. marta okupe opet oko Vučića i krenu u novu političku prevaru pravljenja takozvanog Novog pokreta.
Dotad i jedni i drugi biće aktivni: narod će da “pumpa” i da se dogovara da svi dođu u Beograd, a režim će na sve načine raditi da taj događaj minimizuje, a ako može i da nekako likvidira studentski protest.
Na dan istorijskog protesta, 15. marta, tačno u 19.11 nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. Pred vama je obimni dosije „Vremena“ o tom događaju, koji će biti redovno dopunjavan
Dok se priprema trodnevni skup novog političkog pokreta u Srbiji, stižu informacije o kvotama i obavezi zaposlenih u javnim preduzećima da mu prisustvuju. Već viđen naprednjački scenario
Razmena „saopštenja“ studenata različitih fakulteta pokazuje da čitav protestni pokret može da zapadne u ćorsokak ako studenti ne budu kadri da se međusobno dogovore
Nakon mnogobrojnih obnova samovlašća u 19. i 20. veku, Srbija se i u 21. nalazi pred istim zadatkom pred kojim su se našli njeni prvi ustavobranitelji
Policija je na ulici privela studenta Saobraćajnog fakulteta u Beogradu Stefana Radojičića. Prvih sati niko nije znao gde je. U poedeljak kasno noću je pušten, zaplenjeni su mu telefon i laptop
Da li bi režim, stanu li protesti građana, imao snage da uzvrati, da izvede uspešnu "kontrarevoluciju"? Da pokrene teror, poput onog u Belorusiji? Logika pada kaže da ne bi
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obelodanio je novog premijera. Prof. dr Đuro Macut biće, međutim, predsednik Vlade, baš koliko je prof. dr Zoran Radojičić bio gradonačelnik Beograda
Još danas prave antirežimske stranke dosta toga mogu da dobiju. Ukoliko ostanu pasivne i oklevaju, već sutra će izgubiti sve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
