„Amerika je za novinare postala kao front“

Mesecima nema Glasa Amerike u etru jer tako je hteo Donald Tramp. Tako je i desetak srpskih novinara u Vašingtonu ostalo ni na nebu ni na zemlji, a publika je lišena pouzdanih izveštaja iz najmoćnije zemlje sveta. I to je izgleda trend – mediji se suzbijaju svuda, i državne i privatne pare se povlače i to se oseća u Srbiji.

O tome za naš mesečni njuzleter Redakcija govori Jovana Đurović, dugo poznata reporterka Glasa Amerike. I pre našeg razgovora jurca po Vašingtonu i ima uključenje za jednu beogradsku televiziju.

Šta se sad dešava sa Glasom Amerike?

On postoji formalno – ali ne radi od 15. marta. Veoma mali broj ljudi je vraćen na posao. Kontraktori – to jest honorarni saradnici, njih 600, a među njima i ja – otpušteno je posle sudskih peripetija. Ostalo je oko 800 stalno zaposlenih koji su i dalje na prinudnom odmoru. Ne rade, ali primaju platu, slično kao u drugim američkim agencijama poput USAID-a.

Stvar je još pred sudom, ide sporo, a i sad je letnja pauza. Sada je borba za budžet za iduću fiskalnu godinu jer, bez obzira na Trampov dekret, budžet je bio odobren do 30. septembra. Dakle, novac postoji. Pitanje je da li će u budžetu za narednu godinu biti para za Glas Amerike – to se još pregovara. I inače se američki budžet uvek donosi u pet do dvanaest, napeto.

Ako i bude odobren budžet, pitanje je kakav će Glas Amerike da postoji. Direktor je sada otpušten jer je odbio premeštaj u Severnu Karolinu na malu radio-stanicu. Tako da je pitanje sa kojom misijom i kojim rukovodstvom bi uopšte Glas Amerike proradio, ako proradi.

Kako ste se snašli vi, srpski novinari sa Glasa Amerike?

Bila sam među onima koji su pozivani da rade za Glas Amerike zbog iskustva, znanja, veština. Radili smo sve formate, od društvenih mreža do televizije. Naše vize su prestale da važe onda kad je prekinut ugovor – imali smo 30 dana da napustimo zemlju ili pribavimo drukčiju vizu. Svako se snalazio kako ume.

Teška je to situacija jer nisi samo ostao bez posla – nego si ostao bez posla u drugoj državi. Šta sada? Da ljudi ispisuju decu iz škola? Šta je sa zdravstvenim osiguranjem? U svakom pogledu teška situacija, anksiozna, sa milion problema.

Psihološki pritisak je veliki jer smo pozvani da radimo, ali smo onako – šutnuti. Osećaj nije dobar. Teško je vratiti se poslu, bilo kakvom, smisliti šta ćeš sa životom. Neki su još u procepu i ne znaju šta će. Da otkazuju stan, prodaju nameštaj? Neki su se vratili, neki ostali. Isto kolege iz Albanije, Makedonije, Gruzije, Latinske Amerike… kako se ko snašao.

A ti?

Prebacila sam se na drugu vizu – i dalje se bavim novinarskim poslom. Dogovorila sam sa određenim medijima u Srbiji da izveštavam za njih kad se nešto ovde zanimljivo događa. Mislim da je ovo za novinare zanimljiva zemlja, svašta se dešava, puna je priča. Sad je za novinare postala kao neki front.

Svi servisi za inostranstvo su jednom davno nastajali kao propagandna oruđa, onda su postajali nešto drukčije. Možda je Tramp shvatio da mu to sve uopšte ne treba?

To je vrlo moguće. Oni su na nas prvo gledali kao na uštedu novca. Ali, hajmo realno – Glas Amerike imao je budžet do kraja fiskalne godine, dakle novac nije utrošen na nešto drugo niti ušteđen.

Drugo, budžet od 270 miliona dolara godišnje smešan je u poređenju sa drugim budžetima. Uporedi samo sa vojnom paradom u Vašingtonu na koju je za dva sata potrošeno najmanje 45 miliona dolara. Glas Amerike nije mogao da se poredi ni sa USAID-om koji je imao budžete od po 40 milijardi dolara.

Šta je pravi razlog – ne znam. Ne možemo ovo da gledamo kao u laboratoriji. Naravno da Tramp voli medije koji ga hvale, a ne kritikuju, to je čak i on rekao. Glas Amerike, koliko god nas optuživao da samo „radikalni levičari“ i „marksistički ludaci“, bio je toliko izbalansiran da je bio dosadan. Nikakve ostrašćenosti, često suvoparan.

Imali smo povelju sa snagom zakona koja obavezuje da se prezentuju obe strane političkog spektra. Drugi zakon je bio urednički firewall, koji štiti uređivačku politiku od političkog uticaja. Niko nije mogao da ih zove i traži recimo više Trampa, a manje Kamale Haris.

Ali, kad je Tramp najavio kandidaturu, neki ljudi su preventivno počeli da savijaju kičmu, pa su nekim sadržajima pokušavali da se dodvore Trampu. Ni to nije vredelo. On je rešio da to ugasi i kraj – videćemo da li će uspeti da ukloni iz budžeta ili će ga sudovi ukočiti.

Misliš da će neko u Srbiji plakati za Glasom Amerike?

Bila sam nedavno mesec dana u Srbiji i baš se primećuje rupa. Naravno, neće obični ljudi to primetiti, ali ako pogledaš pažljivije, vidiš da nema reakcija Stejt dipartmenta, vesti sa izvora u vezi sa našim regionom. Nema ko da ih zove. Mediji u Srbiji rade druge stvari. Stvarno postoji rupa, a suviše je Amerika značajna da bi ostala rupa u izveštavanju.

Strani mediji prave razliku pružanjem konteksta. Naši mediji su preplavljeni vestima iz Srbije, to je vibrantno, napeto, milijardu stvari od kojih ljudi ne znaju gde su. Mediji spolja mogu malo slobodnije da dišu jer ne moraju to da prate iz časa u čas pa imaju vremena da povežu i objasne.

Da li je bizarno da u Srbiji bogatstvo i kvalitet medijske scene toliko zavise od stranaca i njihovih para?

Nemam pojma da li je bizarno. U Srbiji ima mnogo medija. Ali, deo odgovora je u toj preplavljenosti. Jeste čudno što ima puno medija, a opet je utisak da ne mogu da se dobiju pouzdane, nepristrasne informacije. Ali, to nije samo krivica medija – frenetičnost dešavanja tome doprinosi. Ko zna kolika ti redakcija treba da sve pokriješ, a kamoli da objasniš. E to je bizarno.