Alehandro Aravena: Kapital ne može da kupi vreme

Gotovo dve hiljade ljudi, na predavanju o arhitekturi, na otvorenom. To vam možda zvuči neverovatno i moguće je da biste pomislili da se desilo negde u inostranstvu. U nekoj metropoli, negde se više vodi računa o arhitekturi i gde se ona više stavlja u fokus. Međutim, upravo to se desilo u Srbiji, u Novom Sadu, na Kaleidoskopu kulture, na predavanju svetski poznatog arhitekte iz Čilea, Alehandra Aravena.

Alehandro Aravena je diplomirao na Katoličkom univerzitetu Čilea 1992. godine, a do 2005 je bio profesor na Harvardu. Imenovan je počasnim međunarodnim članom Kraljevskog instituta za arhitekturu. Njegovi radovi su nagrađeni Srebrnim lavom na Venecijskom bijenalu kao i Gotengurškom nagradom za Održivost. Dobio je Prickerovu nagradu 2016 i bio kustos 15. Venecijskog bijenala. Od 2020. je predsednik žirija za Prickerovu nagradu.

Pre nego što je dobio ovog Oskara za arhitekturu, Alejandro Aravena je zajedno sa njegovom firmom Elemental postao poznat širom sveta po projektu socijalnog stanovanja u Čileu. Koncept je zasnovan na tome da Elemental dizajnira polu završenu kuću u okviru restriktivnog budžeta, a porodica bi je zatim vremenom poboljšala, na osnovu ušteda stečenih pozitivnim funkcionisanjem objekta.

Njegov dolazak izazvao je veliko interesovanje, pa su organizatori obezbedili čak dva termina. Kako je dolazak ovog dobitnika Prickerove nagrade, najvrednije nagrade u oblasti arhitekture, postao događaj, i šta njega čini toliko izuzetnim?

Jedan od odgovora, pogotovo zbog načina na koji govori o arhitekturi, sigurno bi bio njegov pristup.

„Kada razgovaram sa širom publikom, volim da počnem što je dalje moguće od arhitekture: pokušajte da secirate ljudsko stanje, zašto se kao vrsta ponašamo na način na koji se ponašamo, pojedinačno ili kolektivno, a zatim delimo sa kolegama arhitektonske operacije koje se bave tim pitanjima. Kada razgovaram sa kolegom arhitektom, koji takođe ima problem praznog lista papira ispred sebe, volim da govorim o stazama koje se račvaju i sa kojima se mora suočiti prilikom donošenja kreativnih odluka. Ići u rikverc kreativnim putem da biste razumeli momenat kada ste skrenuli u pogrešnom pravcu ili kada vas je to dovelo do stvari za koje niste znali da možete da uradite. To mi je veoma privlačno. Kada govorimo o arhitekturi u intimi naše prakse Elemental, dosta vremena provodimo pričajući o karakteru dizajna, izvesnostima, toj dimenziji koju ne možete opisati rečima, ali je ipak poznajete. Veoma smo zli prema sebi, politički nekorektni u vezi sa sopstvenim odlukama, do te mere da se sprdamo i maltretiramo sopstvene dizajne. Shodno tome, humor ima veliku ulogu u našem procesu“.

Dobili ste Prickerovu nagradu za arhitekturu 2016. godine Kako ste se osećali kada ste saznali da ste je osvojili i šta vam ta nagrada znači?

Nisam to uopšte očekivao. Dakle, kada mi je rečeno, bilo je veoma emotivno. Igrao sam se sa svojim ćerkama u subotu ujutru kada sam dobio poziv; trebalo mi je vremena da obradim ono što se govorilo sa druge strane žice. Zapravo, nisam mogao da govorim i počeo sam da plačem. Moje ćerke su prestale da trče okolo i prišle su mi da pitaju da li je sve u redu. Samo sam rekao da. Šta mi je to značilo? Pažljivo sam birao reči za ceremoniju u UN u Njujorku i rekao bih da je najvažnija u svemu sloboda. U Elemental-u smo svaki put koristili našu profesionalnu slobodu da proširimo opseg mogućnosti datog problema, da se založimo za potrebnu promenu, da pružimo odgovore koji mogu biti i neprijatni ili jednostavno da uživamo u istraživanju alternativa koje mogu promeniti raspoloženje u prostoriji.

 Na šta ste najponosniji kada je vaša karijera u pitanju i zašto?

Najponosniji sam na mogućnost da se izgradi tim koji se kreće kao pleme; nismo porodica, ali brinemo jedni za druge, delimo britak smisao za humor, delamo mudro (i naporno) ali ne gubimo iz vida šta je važno u životu.

Gde pronalazite inspiraciju kada stvarate?

Dozvolite mi da zamenim reč „inspiracija“ rečju „identifikacija“ kao polaznu tačku. Veoma smo rigorozni u odlaganju želje; ne želimo formu, dizajn, ideju, sve dok ne identifikujemo silu koje će oblikovati tu formu. Dakle, slušamo, proučavamo, pitamo, posmatramo dok se ne definišu sile veoma različite prirode. Neke od njih su vrlo konkretne: budžet, ograničenja, funkcije, zakonska regulativa, rokovi. Neke od njih su podložne tumačenju poput okruženja, društvenih i političkih očekivanja ili činjenice da se možda kreću u suprotnim smerovima. Druge su definitivno nematerijalne i teško ih je shvatiti: emocije, strahovi i želje koje projekat pokreće, istorija prekršenih obećanja ili simbolička vrednost arhitektonske operacije. Tek tada organizujemo sve te informacije u predlog i pravimo skok u prazninu koja je na kraju dizajn: rizik da nešto predložimo. Da li je to skok u prazninu vođen inspiracijom? Teško je reći; to je mešavina intuicije i iskustva. Više od inspiracije, sviđa mi se ideja kutije sa alatima. Što je kutija alata veća, veće su šanse da se pokupi odgovarajući alat za dati problem; ako imaš samo čekić, videćeš sve probleme kao eksere. Međutim, ono što radite sa alatom je često misterija. Kako je ideja nastala, teško je reći, ali ako ste pravilno identifikovali sile koje su u igri, onda je lakše proveriti da li napredujete ili zabušavate sa svojim dizajnom.

Šta je po vašem mišljenju budućnost arhitekture?

U nekom trenutku kasnih 60-ih razdvojila su se dva puta. S jedne strane, pojedine arhitekte želeći da budu „slobodni“, tražili su od društva dozvolu da budu „kreativni“. Dobili su takvu dozvolu, ali cena koju su platili bila je nevažnost. Specifično poznavanje arhitekture (dizajn) korišćeno je samo za rešavanje specifičnih problema (problema koji su interesovali samo druge arhitekte). S druge strane, ostale arhitekte su odlučile da se pozabave nespecifičnim izazovima, poput siromaštva, nerazvijenosti ili nejednakosti. Cena koju su platili bila je da napuste specifično poznavanje arhitekture (dizajna) i postanu konsultanti, pišu izveštaje i beskonačne dijagnoze. Budućnost arhitekture vidim kao spajanje oba puta: možemo li krenuti od nespecifičnih problema, pitanja koja zanimaju sve u društvu, a zatim ući u problem koristeći specifično znanje arhitekture, odnosno dizajna? Možda ćemo morati da govorimo mnogo različitih jezika, od politike, do ekonomije, od životne sredine do društvenih pokreta pa sve do estetike, ali moramo da uđemo u razgovor organizujući informacije u predlog, tj.u projekat.

 Šta biste savetovali mladim, budućim arhitektama?

Ne bih se usudio da dajem savete, ali ono što mi je pošlo za rukom je da budem što je moguće veći štreber (požurim u učenju iz korpusa znanja koje je izgrađeno pre nas) i da budem buntovan (borim se sa klišeima). Takva kombinacija omogućava da se složimo sa „šta“ (budi odgovarajući), ali i sa novim „kako“ (budi originalan).

Koliko je važno sačuvati staru arhitekturu u današnje vreme?

Pretpostavljam da tokom renesanse niko nije želeo da ruši romansku arhitekturu; možda zato što je „novo“ bilo barem istog kvaliteta (ako ne i bolje). Ali danas, dominacija plitke, komercijalne arhitekture, zamenjuje staro novim stvarima koje su lošije od postojeće. Da je novo bolje, imao bih manje problema. Očuvati staru arhitekturu je način da se podsetimo na više standarde akumulirane tokom vremena. Nije nostalgija, već potreba za arhitektama, širom javnošću i donosiocima odluka, da kvalitet naše izgrađene sredine bude krajnji cilj. S druge strane, na isti način na koji smatramo da je važno imati biodiverzitet, važno je da zadržimo našu vremensku raznovrsnost. Kapital ne može da kupi vreme. Ako srušimo staro, nedostajaće nam fizičko iskustvo proživljavanja senzibiliteta drugih doba. Konačno, to je pitanje održivosti: stara arhitektura ima ugrađenu energiju. Ako je energija već potrošena, trebalo bi da se potrudimo da je više ne trošimo.

Studirali ste na Papinskom katoličkom univerzitetu u Čileu, a kasnije na Univerzitetu IUAV u Veneciji. Kako su se vaši pogledi na arhitekturu menjali tokom godina?

Poprilično. Dozvolite mi da budem malo opširniji jer je ovo pitanje koje mi retko postavljaju. Studirao sam u Čileu od ’85. do ’91. godine, poslednjih pet godina Pinočeove diktature. Politički gledano, to je bilo vreme kada ste morali da imate vrlo jasan stav, protiv ili za. Akademski gledano, to vas je nateralo da budete prkosni; i dizajn je morao da bude prkosan u skladu sa tim. Biti buntovan je bilo važno, ali biti buntovan zbog toga je neophodan ali nedovoljan uslov. Kada sam otišao u Veneciju, otkrio se potpuno novi svet: istoriju i kulturu. Pohađao sam predmet pod nazivom Tragična misao, i sve do danas je to promenilo moj odnos prema tome kako se nosim sa konfliktima i trvenjima. Profesori istorije su me, poslali da nacrtam i izmerim zgradu koju sam do tada poznavao samo na osnovu fotokopija. Dakle, shvatio sam da sam mnogo zakasnio što se tiče usvajanja korpusa znanja o arhitekturi i kulturi.Onda, kada su me pozvali da predajem na Harvardu, osetio sam da učim iznova: tamo sam ponovo morao da progutam u žurbi ogromne količine informacija o javnim politikama, da naučim da razmišljam o smislu uticaja i pokušam da identifikujem relevantne prostore za profesionalne postupke. Konačno, tu je i Elemental: osim što radim tamo, smatram da studiram na Elementalu. Ušli smo u polja koja su za nas bila potpuno nova, od ustavne rasprave, do sukoba Čilea i Mapučea, do unapređenja sirotinjskih naselja i rekonstrukcije u slučaju prirodnih katastrofa. Ali umesto da ta iskustva menjaju moj pogled na sve, ona se gomilaju.

Foto:V.Veličković

Koliko je važno da umetnici imaju priliku da se predstave javnosti na manifestacijama poput Kaleidoskopa kulture?

U Čileu prolazimo kroz ključni trenutak. Nakon nemira 2019. godine, sve je dovedeno u pitanje: da li je sistem fer prema svima ili samo prema odabranima? Da li su dobici pojedinaca na račun gubitaka drugih? Reči koje su se češće koristile u diskusijama bile su zloupotreba i dostojanstvo. Istinski osećaj besa i ozlojeđenosti koji je tražio reviziju društvenih uslova bio je pomešan sa kriminalcima koji su iskoristili situaciju da izvrše otpuštanja i pljačke. Naše društvo je bilo zbunjeno i pitalo se šta se desilo što je dovelo do takve tenzije. Da budem iskren, ono što je moglo da traje kao bitka na ulicama, ubrzo je postalo rasprava o novim pravilima suživota: krenuli smo u prekrojavanje našeg Ustava. Priča je predugačka i suviše komplikovana da bi se ovde objasnila, ali ukratko, mislim da je ustavna debata manje političko ili tehničko pitanje, a više pitanje zajedničke svrhe društva. Ono što će nam omogućiti da ponovo živimo zajedno je zajednički narativ i svrha u kojoj svako može da oseti pripadnost. U tome umetnici prednjače; umetnici imaju kapacitet da uhvate nevidljive talasne dužine koje pokreću društva (ili koje ih sprečavaju da koegzistiraju).

Šta je sledeće za Alehandra Aravenu?

Moja najveća briga u ovom trenutku je da su nejednakosti stvorile nove vrste na periferijama. Ovo je tačno u skoro svakom gradu u Latinskoj Americi. Dozvolite mi da počnem tako što ću reći da su gradovi koncentracija mogućnosti, a ne gomilanje kuća. Ljudi žive u gradovima jer su veće šanse da imaju pristup poslovima, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, prevozu i slobodnom vremenu. Istovremeno, gradovi izražavaju nejednakosti kroz vrlo konkretna i svakodnevna iskustva. U zapostavljenim periferijama, bilo zbog loše politike socijalnog stanovanja ili zbog nesposobnosti države, previše ljudi je bilo segregirano, bez skoro ikakvih mogućnosti. Takva isključenost je iznad pitanja siromaštva. Čileansku društvenu eksploziju 2019. uglavnom su predvodili oni koji su iskusili neravnopravnost i posledično akumulirali bes i ogorčenost. Ali za njih, dobre politike mogu ispraviti takve nejednakosti. Ono što je daleko više zabrinjavajuće su oni koji su morali da preživljavaju, potpuno isključeni iz bilo kakve politike ili pristupa mogućnostima. Morali su da nauče da prežive. Na tim periferijama vladavina prava je zamenjena zakonom džungle, a nasilje je valuta. Pre nekoliko nedelja, video sam film koji je najbolje objašnjenje ovog fenomena koje sam ikada pronašao. U filmu „Bardo“ Alehandra Gonzalesa Injaritua, on opisuje novu vrstu ljudi koji nemaju šta da izgube (hodajuće bombe kako ih on naziva), vrstu koja je razvijena u sirotinjskim četvrtima. Šta sa tim? I tu nam je potreban alternativni narativ, drugačiji skup vrednosti, dovoljno privlačan za borbu protiv narkotika. Kada život nema vrednost, represija čini vrlo malo. Ali ako ne susprežete nasilje, ono se vrlo brzo širi. Šta da radimo? Ne znam tačno, ali to je moj „sledeći korak“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com