Zračak nade za Afriku

Nade najsiromašnijih država sveta da bi njihovi dugovi jednog dana mogli jednostavno nestati, verovatno nikada nisu bile bliže ispunjenju. Ministri finansija osam najrazvijenijih zemalja sveta saglasili su se u subotu u Londonu da potpuno otpišu dugove najsiromašnijim svetskim državama – njih 18 – u ukupnom iznosu od 40 milijardi dolara. U narednih nekoliko meseci u tu grupu moglo bi da uđe još devet zemalja, ukoliko ispune kriterijume vezane za ekonomske reforme, smanjenje korupcije, kršenje ljudskih prava i demokratsku vladavinu. Time bi se ukupan iznos otpisanih dugova povećao na 55 milijardi dolara. O načinu nadoknade gubitaka poveriocima bogati bi trebalo konačno da se dogovore na samitu G8 početkom jula u Gleniglsu u Škotskoj, ali je izvesno da je odluka već doneta.

BLEROVA INICIJATIVA: Da nije sve tako lepo kao što izgleda, svedoči činjenica da se o otpisivanju dugova najsiromašnijim, pre svega zemljama podsaharske Afrike, priča već decenijama. Odavno je jasno da one svoja dugovanja nikada ne bi mogle da otplate. Uviđajući ozbiljnost situacije, glavne svetske finansijske institucije, Svetska banka i MMF, pokrenule su još 1996. tzv. HIPC inicijativu, koja je imala cilj da se otpiše 80 odsto dugova najsiromašnijih. U prvom planu bilo je očuvanje njihovog kredibiliteta, kao glavnog pokretača i oslonca svetske trgovine. Ostali razlozi mogli bi se oceniti kao humani. Međutim, tada nisu precizirani uslovi pod kojima se dugovi mogu otpisati. Konkretni koraci počeli su da se preduzimaju u poslednjih godinu dana. Britanski premijer Toni Bler, čija je zemlja preuzela predsedavanje G8 ove godine, najavio je politiku otpisa dugova kao jedan od prioriteta najbogatijih u 2005. Pošto je inicirao tu ideju, najpre je postigao dogovor sa svojim saveznikom sa one strane Atlantika, američkim predsednikom Džordžom Bušom, da bi potom i ostale države prihvatile predlog. Glavni problem ostao je da se pronađe pravi način za otpis dugova, a da međunarodne finansijske institucije ostanu neoštećene, jer potraživanja ipak neko mora da plati. Konačna odluka o tome očekuje se posle julskog samita G8. Nije jasno ni da li će dugovi biti otpisani na račun pomoći koju najsiromašnije zemlje dobijaju svake godine.

Britanski premijer založio se da se pomoć narednih godina udvostruči, čemu se, izgleda, protivi američki predsednik. Prema istraživanju koje je obavio časopis „Ekonomist“, Amerikanci veruju da su jako darežljivi prema siromašnima, iako činjenice govore drugačije. SAD su najveći svetski donator, ali iznos koji izdvajaju za pomoć najsiromašnijima nije ni blizu onome na šta su se obavezale potpisavši deklaraciju UN-a tj. da će iznos pomoći povećati na 0,7 odsto BDP-a. Do sada nisu uspele da „prebace“ 0,2 odsto. Ako se ima u vidu činjenica da je u SAD predviđeni deficit budžeta za ovu godinu oko 400 milijardi dolara, američkom predsedniku neće biti nimalo lako da nagovori Kongres da izglasa nove sume za pomoć najugroženijima. On se takođe protivi predlogu Francuske da se dodatna pomoć finansira naknadnim oporezivanjem avionskog saobraćaja. Prioriteti ipak ostaju – Irak i borba protiv terorizma, što godišnje košta preko 200 milijardi dolara.

OTPIS I DONACIJE: Reakcije na odluku o otpisu dugova su različite. Ministar informisanja Ugande, kojoj je dug već otpisan, prokomentarisao je tu odluku „ohrabrujućom“, ali je dodao i da su „bogate zemlje to trebalo odavno da urade“. Irski muzičar Bob Geldof, poznati borac protiv siromaštva i organizator niza humanitarnih koncerata za pomoć Africi, koji bi trebalo da se održe uoči zasedanja G8, smatra da je osim otpisa dugova neophodno bar udvostručiti donacije. On, kao i ostale organizacije koje se bore protiv siromaštva, često ističe kako Evropljani godišnje više potroše na sladoled nego najsiromašnije zemlje na hranu i zdravstvenu negu zajedno. Poznata je i teza da se godišnje na naoružanje potroši oko 1000 milijardi dolara, dok je za iskorenjivanje gladi potrebno samo 40 milijardi. Ipak, sve izgleda mnogo drugačije kada se u priču umeša politika.

Generalni sekretar UN-a Kofi Anan ocenio je iskorenjivanje siromaštva „milenijumskim zadatkom“, najvećim prioritetom u XXI veku. Od ukupno 62 države koje se smatraju prezaduženim, više od polovine nalazi se u Africi, koja je postala sinonim za siromaštvo, ratove, bolesti i korupciju. Otpis dugova omogućiće da se prihodi, koje afričke države ostvaruju, bolje rasporede i da se, umesto na vraćanje dugova, novac troši na obrazovanje, zdravstvo i pomoć ugroženim područjima. Etiopija je tipičan primer za to. Pošto je dugove morala da vraća u stranoj valuti, trošila ja na njih polovinu prihoda ostvarenog od izvoza. Ni ostale zemlje nisu bile u boljoj poziciji. Pri tom, međunarodne finansijske institucije i strane vlade nisu imale nimalo „sluha“ za probleme s kojima se suočavaju afričke države, pa su potraživanja nemilosrdno naplaćivana. Bivši predsednik Tanzanije Džulijus Njerere jednom je upitao: „Moramo li izgladnjivati našu decu da bismo platili dugove?“ Nigerija, najveći afrički dužnik (35 milijardi dolara) gde čak 70 odsto stanovništva zarađuje manje od jednog dolara dnevno, zbog velikih prihoda koje ostvaruje od izvoza nafte ne ulazi u red najsiromašnijih zemalja, prema kriterijumima Svetske banke.

POMOĆ I KORUPCIJA: Afričke zemlje postale su veliki dužnici za vreme hladnog rata, kada je bilo dovoljno prikloniti se jednom bloku i dobijati stranu pomoć kao nagradu. Zbog takve pomoći države su ne samo (p)ostajale zavisne od stranih ekonomija već kao da niko nije vodio računa o obavezama koje su se preuzimale u ime budućih generacija. Bez obzira na to što je tada afrička budućnost nekima mogla igledati svetlom, sada je situacija potpuno drugačija. Strane donacije mahom su završavale na računima lidera, dok se u ekonomiju nije mnogo ulagalo. Etiopija i bivši car Hajle Selasije su najbolji primer. Godine 1985. u Etiopiji se, kao i sada, umiralo od gladi, ali to nije smetalo političarima i poslanicima da „službu u ime naroda“ naplaćuju po nekoliko hiljada dolara, dok je prosečan građanin zarađivao manje od jednog dolara dnevno. Utoliko pre opominjuće zvuči primedba Džordža Buša da pomoć ne dobijaju režimi koji ne pokazuju nameru da se bore protiv korupcije; pri tom se ne zna ko će i kako utvrđivati kriterijume. Teško je i u praksi razdvojiti pomoć koja ide u humanitarne svrhe od podrške korumpiranom režimu. Zbog velikih rudnih bogatstava, afričke zemlje su davno postale plen multinacionalnih kompanija, koje su finansirale korumpirane lidere, izazivale pučeve (ni vlade bogatih zemalja Zapada nisu bile imune na takvu politiku ), tako da je podsaharska Afrika brzo pretvorena u najveću „crnu rupu“ na planeti. Ona sada drži sve neslavne rekorde na svetu. Osam miliona dece godišnje ne doživi petu godinu, gotovo trećina stanovništva zaražena je sidom, dok dve petine njih nema pristup zdravoj pijaćoj vodi i hrani. Kada se na sve to dodaju ratovi i unutrašnji etnički sukobi, stanje u Africi se zaista može opisati kao tragično.

Ostaje i pitanje koliko će koristi siromašni izvući od otpisa dugova, ukoliko ne dobiju veću pomoć nego do sada? Dugovanja prema Svetskoj banci, MMF-u i Afričkoj banci za razvoj iznose ukupno trećinu ukupnih dugovanja siromašnih zemalja. Ostatak odlazi na vlade, pre svega zapadnih zemalja, i na privatne poverioce. Čini se da čitava priča neće imati velikog efekta ukoliko se siromašnima ne obezbede pre svega trgovinske olakšice i lakši pristup tržištima bogatih zemalja, što bi pre svega značilo smanjivanje ili čak ukidanje subvencija koje se daju zapadnim farmerima. Bez toga, ovim državama neće biti teško da se ponovo zaduže.