Nedavno je poznanik na predavanju koje se ticalo teme o „nama i njima“ ispričao svoje iskustvo iz Skandinavije pre više od dve decenije. Živeo je neko vreme na hladnom severu Evrope. Jedno veče sedeo je kod kuće i gledao film Paklena pomorandža. Izašao je oko dva iza ponoći, bilo je pusto, nigde čoveka, nigde automobila. Sa druge strane ulice ugledao je tri mladića nekonvencionalne spoljašnjosti. Bili su, u najmanju ruku, obučeni neobično, a poznanik i danas pamti njihove frizure. Stajali su i gledali u njegovom pravcu. Sačekao je nekoliko sekundi, nisu se pomerali. Bio je zbunjen, a pod utiskom odgledanog filma koji obiluje „eksplicitnim scenama nasilja“, i uplašen. Trebalo je da pređe ulicu, ali bi to značilo da prođe pored njih koji su skoro ukočeno stajali. Napeto je iščekivao da se nešto dogodi, a onda su oni krenuli ka njemu. Tek tada je shvatio: sve vreme su tri mladića u dva ujutru, posle noćnog provoda, u ulici praznoj kao napuštena fabrika, čekala zeleno svetlo za pešake na semaforu ne bi li prešli ulicu „po propisu“. Kada se pogleda ponašanje ovdašnjih pešaka i uopšte u južnijem i istočnijem delu Evrope, jasno je da postoji nešto što je „stvar mentaliteta“. Ogleda se u svemu. Poštovanju saobraćajnih znakova, govoru tela, smislu za humor, razgovoru sa strancima, temama koje su prihvatljive za prvi susret.
Nedavno su u posetu Beogradu došla dva mlada Nemca, buduća politikologa. Hendrik Johaneman (23) i Fabijan Hinc (21) studiraju u Frajburgu, putovali su mnogo, obojica znaju po pet jezika. Fabijan govori i farsi, pa će ove godine ići da provede dva semestra u Iranu, Henrik odlazi u Portugal da tamo studira i poboljša svoje, već veoma dobro, znanje portugalskog. Dok su u Beogradu, sve pažljivo osmatraju. Fabijan je pre dolaska u Srbiju već posetio druge zemlje regiona. Pričamo o utiscima koje će poneti odavde, o onome po čemu se razlikujemo.
„Vi stalno pričate o ženama. Hrvati pitaju šta mislim o hrvatskim ženama, Srbi o srpskim, Bosanci isto. To je prvo pitanje skoro svih. I uopšte na Balkanu, muškarci su nekako opsednuti seksom“, iznosi svoje opažanje Fabijan, dok Hendrik klima glavom.
Obojica su impresionirani ovdašnjom ljubaznošću. (Još je o Srbima čuveni Arčibald Rajs pisao: „Vaš narod je gostoljubiv i zna za samilost.“) Henrik mi oduševljeno prepričava „događaj iz gradskog prevoza“. „Vozili smo se autobusom i bila je gužva. Hteli smo da probušimo kartu, ali nikako nismo mogli da dođemo do automata. A onda je čovek do nas dao naše karte drugom čoveku, ovaj trećem koji ih je potom otkucao. Istim putem su nam ih vratili nazad. To je bilo neverovatno ljubazno, tako nešto ne može da se desi u Nemačkoj. Čini mi se da je ovde ljudima više stalo jednima do drugih.“
Kao drugi primer navode ponašanje prodavačice u obližnjoj radnji. Naime, „ona je bila toliko fina“ da im je ponudila da probaju jagode pre nego što ih kupe. To je još jedna stvar koje se ne događa tamo, u njihovoj zemlji.
Fabijan priča o studentskom životu u Nemačkoj. Ističe kako skoro svi kada završe srednju školu idu od kuće i žive sami ili sa cimerima. „Deo studentske kulture je da živimo sami.“ Čudno im je da ovde to ne radi niko „osim ako baš ne mora“.
Konačno, Beograd im se sviđa. Kada pogledaju kroz prozor solitera na novobeogradskoj strani ka centru grada, liči im na Tadžikistan, kad obilaze Zemun deluje im da su u Austriji, Novi Beograd sa mnoštvom zgrada u socijalističkom stilu s jedne, i lepim primerima savremene arhitekture sa druge strane.
Na prvom mestu spiska želja tj. znamenitosti koje su hteli da vide nalazio se Muzej „25. maj“. Došli su odande punih ruku suvenira, šolja sa likom Josipa Broza, razglednica – fotografija Jovanke Broz. „Jedna žena u Mostaru, Hrvatica, kazala mi je: ‘On nije bio naš predsednik. On to i dalje jeste’“, prepričava mi Fabijan.
Smeju se, sa simpatijama, našoj „urnebesnoj transkripciji stranih imena“ i potrebi da svima dajemo nadimke. „Izraz bliskosti valjda“, smatra Henrik. On je, inače, vegetarijanac. Kada je dan pre toga išao da kupi sebi nešto za ručak, kazao je u prodavnici da mu daju nešto što nije meso i nije riba. Žena je hitro klimnula glavom i rekla: „Nema problema, imamo piletinu.“
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
