Zima Arapskog proleća

„Ne napadamo mi njih, nego oni nas. Hoću da vam kažem istinu. Ova situacija nije tako komplikovana, sve je jednostavno – u Severnoj Africi su se pojavili ogranci organizacije Al Kaida. Ogranci u Libiji su slični onima koji su postojali u Americi uoči 11. septembra…“ Tim rečima je 25. februara 2011. bivšeg britanskog premijera Tonija Blera upozorio kasnije brutalno ubijeni Moamer el Gadafi na događanja u Libiji. Tri nedelje kasnije koalicija zapadnih zemalja, u kojoj je bila i Velika Britanija, počela je da bombarduje Libiju.

Iz transkripata telefonskih razgovora Gadafija i Blera koje je 7. januara 2016. objavio Komitet za inostrane poslove britanskog parlamenta vidi se da je Gadafi upozoravao da je cilj terorista uspostavljanje kontrole nad Sredozemljem i potom napad na Evropu.

Pozvao je Blera i sve svetske reportere da dođu u Libiju i lično se uvere kakva je situacija, da su to naoružane bande i da sa njima nema dogovora.

Ta opomena se pominje i u 15. decembra 2015. objavljenim transkriptima saslušanja bivšeg premijera Tonija Blera u britanskom parlamentu o intervenciji u Libiji i kolapsu budućih opcija britanske politike, tokom koga su Arapsko proleće, zbog teških posledica koje će izazvati, neki nazivali „Arapskom zimom“.

Gadafi je tokom tih razgovora pitao Blera da li će Zapad intervenisati ako ne bude mirnog rešenja, a ovaj je odgovorio da se to „apsolutno“ neće desiti i da cilj zapadnih aktera nije rekolonizacija, već mirno rešenje konflikta. Savetovao je Gadafija da napusti Libiju i da drži telefonsku liniju otvorenom.

LIBIJA 2011 – KOSOVO 1999: Tokom parlamentarne istrage, Blera su pitali da li su u slučaju Libije 2011, kao u slučaju Kosova 1999, bila iscrpljena sva diplomatska sredstva. Odgovorio je da misli da je intervencija u Libiji bila neophodna, ali da je on, kao bivši premijer, a tada privatni građanin, obavestivši o tome američkog državnog sekretara i tadašnjeg britanskog premijera, samo pokušao da vidi da li ipak postoji mogućnost mirne tranzicije, pošto je smatrao da je tokom Arapskog proleća bolje imati mirnu evoluciju nego revoluciju koja proizvodi haos.

Na vojnu intervenciju 1999. podsećaju i nedavno objavljeni transkripti telefonskih razgovora Blera, tada britanskog premijera, i Bila Klintona, tadašnjeg američkog predsednika, uključujući i onaj u kome se oni slažu da je bombardovanje električnih centrala i ostavljanje Beograda u mraku proizvelo poželjne efekte, o kolebanju Evropljana itd.

Bleru je u britanskom parlamentu postavljeno i pitanje o njegovoj „Čikaškoj doktrini“, nazvanoj po njegovom govoru na ekonomskom forumu u Čikagu 1999, kojim je opisivao vojnu intervenciju protiv SRJ ne kao bitku za teritorije, već kao bitku za vrednosti. Tada je Bler govorio da bi u vreme hladnog rata zapadni saveznici Kosovu okrenuli leđa, ali da te 1999. u međuzavisnom svetu posle kraja hladnog rata NATO na svoju pedesetogodišnjicu mora pobediti, a da posle za Balkan treba da bude obezbeđen novi Maršalov plan.

Kad je borba prestala, pričao je Bler na saslušanju u britanskom parlamentu, zapadni saveznici su pokušavali da pomognu Kosovo, ali i ostale balkanske zemlje, pa tako sada imaju dobre odnose i sa Srbijom, koja kao i druge balkanske zemlje pregovara sa EU.

Blera su pitali kakvo je u slučaju Libije 2011. bilo ono „dugoročno planiranje“ pominjano u njegovom čikaškom govoru 1999. Odgovorio je, podsećajući na vlastito iskustvo u Avganistanu i Iraku, da je reč je o drugačijem i težem poslu, da postoji razlika između situacija pre 9/11 i posle 9/11 – za razliku od Kosova 1999. u novim okolnostima posle uklanjanja talibana ili Sadama, na sceni je radikalni islamski faktor koji ometa planiranje. (Prema broju regrutovanih radikalnih islamista koji se bore u Siriji u odnosu na broj stanovnika Kosovo je inače trenutno pri vrhu evropske liste, ali to nije pominjano.)

TANKA LINIJA: Britanski parlamentarci Blera nisu pitali o vremenu ulaska u rat protiv Iraka, kada su njegovo ime Blair demonstranti izvrtali B-liar (lažov).

Ovog puta su predočili izveštaje o tome da su tvrdnje o masakru u Bengaziju preterane, uz pitanje da li je intervencijom u Libiji prekrštena rezolucija SB UN 1973 da bi se izveo državni udar u Libiji, kako smatraju Rusija, Kina i Afrička unija. Bler je izbegao odgovor, ali je priznao da je tamo u februaru 2011. među ustanicima protiv Gadafijevog režima bilo islamista, ali i grupa koje bi se mogle nazvati mnogo liberalnijim, koje žele društvo nalik na zapadno, a da on, kao bivši premijer, ne može naknadno da sudi vladi koja je krenula u intervenciju u Libiji – pošto je teško povući liniju između promene režima i zaustavljanja represije.

Na pitanje da li je Gadafi u trenutku kada je Bler razgovarao s njim bio racionalan akter, Bler kaže da je Gadafi u svakom slučaju bio neobičan, da ne zna koliko je on bio racionalan, da veruje da jeste, da je, na primer, imao jasan pogled na to da islamizam predstavlja realnu opasnost i da Zapadnjaci ne razumeju koliko je duboka ta pretnja. S druge strane, bio je ekscentrik kada je komentarisao Blerov predlog o rešenju sukoba između Izraela i Palestine.

UZROK RATA NE POMINJATI: Da su zapadni lideri znali za islamističku pretnju u ranoj fazi „arapskih proleća“ govori i nedavno objavljena elektronska prepiska tadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton koja sadrži informacije (koje joj je prosleđivao poverenik novinar i politički savetnik Klintonovih Sidni Blumental) o tome da se radikalni pripadnici Al Kaide, Islamističkog Magreba i Libijskih borbenih trupa infiltriraju u komandne strukture antigadafijevskih ustanika, pa i o tome da snage koje imaju podršku zapadnih zemalja vrše ratne zločine – streljaju zarobljene „strane plaćenike“ u redovima Gadafiju verne libijske armije. Te egzekucije su često predstavljale „rasno čišćenje“ od „crnih Libijaca“ – radnika po ugovoru koje je zapošljavao Gadafi.

Portal koji kritički osvetljava američku spoljnu politiku Foreign policy journal piše da obelodanjena prepiska Hilari Klinton sadrži i informacije o tome da se za zapadnu vojnu intervenciju u Libiji najviše zalagao tadašnji francuski predsednik Sarkozi – radi jačanja francuskog uticaja, slabljenja Gadafijevog uticaja u frankofonskom delu Afrike, radi podrivanja navodne Gadafijeve namere da pomoću svojih zlatnih rezervi ustanovi panafričku monetu kao alternativu francuskom franku.

Daniele Pletka, potpredsednica za spoljne poslove i odbrambenu politiku think–tank organizacije American Enterprise Institute, piše u listu „Šarlot obzerver“ pod naslovom „Libijska hipokrizija Hilari Klinton“ da je ona, koja kao demokratska predsednička kandidatkinja sada govori da je borba protiv Islamske države prioritet u odnosu na promenu režima, dok je bila državna sekretarka uživala reputaciju uverenog jastreba – da je preporučivala da se naoružaju pobunjenici u Siriji, da je zagovarala intervenciju u Libiji, ali da nije pomogla da se zemlja stabilizuje.

List citira izjavu Hilari Klinton iz 2011: „SAD i međunarodni partneri se ponose svojim doprinosom. Kada je Gadafi pretio Bengaziju, sakupili smo koaliciju bez presedana koja je uključila NATO i arapske zemlje. Delovali smo brzo i sprečili masakr. Tražili smo i dobili lokalnu, regionalnu i internacionalnu podršku uključujući podršku UN i Arapske lige. Posle angažovanja naših jedinstvenih vojnih kapaciteta, SAD su odigrale ključnu ulogu u zajedničkom naporu kome su se pridružili naši saveznici. Kako je vreme prolazilo, naša koalicija je postajala jača.“ List konstatuje da tako jeste bilo u početku, ali pita šta se posle desilo.

Klintonova je lako uputila poziv protiv zlog diktatora, ali kada su teroristi počeli da preovlađuju, kada je izgubljena kontrola nad granicama i kada je krenuo masivni talas izbeglica iz Severne Afrike, nisu mogli nigde da je nađu, piše „Šarlot obzerver“.

Teško je ipak zaključiti da ovo obelodanjivanje činjenica, za koje su inače svi i od početka znali, najavljuje preispitivanje one politike za koju Henri Kisindžer u intervjuu za „Nešenel interest“ kaže da je vidljiva u svim američkim ratovima još od Drugog svetskog rata: da „iznova i iznova potpuno ignorišući vlastite sposobnosti, SAD kreću u ratove čiji kraj se ne može predvideti“.