Zbogom skokovi

„Finale Svetskog kupa u skijaškim skokovima održaće se ove godine nedelju dana kasnije, što od nas traži dobru pripremu i zalihe snega. Biće korisne i prinove, poput dva nova snežna topa, a prionućemo i na ostale radove kako bismo poboljšali uslove za takmičare i posetioce“, ponosno je izjavio Branko Dolhar u ime Organizacionog komiteta Planica još koliko sredinom prošlog novembra, na konferenciji za novinare održanoj u Kranju. Konferencija je, dakako, predstavila finale predstojećeg svetskog prvenstva smučara-skakača na Planici. Ni mesec dana kasnije, pomenuta „nova tehnička dostignuća“ došla su glave znamenitoj 120-metarskoj Bloudekovoj skakaonici, nekada najvećoj i jednoj od najstarijih skakaonica u ovom delu sveta.

Dotrajala drvena konstrukcija Planičine „velikanke“, koja je poslednji put obnovljena pre 13 godina, iako je maksimum izdržljvosti deset godina – nije izdržala težinu veštačkog snega, koji je dva puta teži od prirodnog. Ukratko, 25 metara dugo uzletište skakaonice izgrađeno 1953. godine, uz gromoglasan prasak survalo se u dubinu. Srećom, na skakaonici u tom trenutku nije bilo nikoga. Tako je nestala jedna od poslednjih „ikona“ iz Titove ere po kojoj su brojni sportisti širom sveta godinama pamtili Jugoslaviju, a kasnije prepoznavali Sloveniju. Pored znatne materijalne štete (oko 100.000 eura), pad „velikanke“ znači i gotovo neprocenjivu moralnu štetu. „To je neslavan kraj jedne od najslavnijih skakaonica. Srušio se deo istorije skijaških skokova, srušio se ponos Slovenaca“, vajkala se neposredno posle nesreće ljubljanska „Mladina“, što je najsažetiji opis opštenacionalnog osećanja. Obaška što su zbog nesreće izgubljene još jedna sezona treninga i organizacija interkontinentalnog pehara, dok će se finale Svetskog kupa ipak održati na susednoj „letačnici“, koja za sada ne pokazuje znake zamora materijala.

VELIKI GLJIVAR I BONSAI: Planica je godinama bila mesto velikih narodnih okupljanja, što su vešto koristili i političari. Mediji su u publici redovno registrovali Staneta Dolanca i aktuelnog šefa države Milana Kučana, uz svitu republičke vrhuške. Planica, međutim, političarima prethodnog režima nije značila samo skakaonicu, već i mesto za konspirativne sastanke, poput razgovora između armijskog vrha (s generalom Višnjićem na čelu) i republičkog rukovodstva predvođenog Milanom Kučanom, krajem osamdesetih, na kome su se dve strane složile po pitanju opasnosti koju predstavlja nova omladinska štampa, naročito tekstovi u mariborskoj „Katedri“ i beogradskom „Studentu“.

BEZ STAROG SJAJA: Osamostaljenje Slovenije, međutim, nije vratilo Planici stari sjaj; naprotiv, polako je tonula u zaborav. Svi bi je se setili samo u martu, kada su održavana takmičenja. Tek 1995. godine osnovan je Zavod Planica, sporadično su prikupljana i sredstva za obnovu, ali je novac završavao u kasi opštine Kranjska Gora. Čak ni svota od 1,4 miliona nemačkih maraka, izdvojena iz državnog budžeta, ni izdaleka nije bila dovoljno za obnovu svih skakaonica na Planici. Tek kad je „velikanka“ i bukvalno propala, pokrenuta je kratkotrajna medijska kampanja traženja krivaca. Kako to obično biva, oni su pronađeni u neraščišćenim odnosima onih koji su upravljali skakaonicama na Planici. Oko 300 ljudi je radilo na skakaonici samo kampanjski, a deo raspoloživog novca nije iskorišćen za sanaciju, što zbog nepostojećih projekata i dozvola za gradnju, što zbog svađa oko deobe prihoda između Skijaškog saveza Slovenije i Zavoda Planica…

Sigurno je to da se takva nesreća nikada ne bi dogodila u doba nesporne vladavine sada pokojnog Staneta Dolanca, „velikog skupljača pečuraka“ iz obližnjeg Gozd Martuljka i zaljubljenika u Planicu, gorko zaključuju domaći mediji. „Kada je ispod Ponca bilo bar malo reda i tvrde ruke, dolina je bila pravo utočište za slovenačke skakače koji su uvek imali na raspolaganju bar 90-metarsku skakaonicu pokrivenu snegom; inače bi Ulaga, Tepeš, Debelak, Zupan… tako digli glas da bi se sve treslo“, podseća sportski komentator „Dnevnika“. Ali, „velikanka“ nije jedina koja je skončala zbog nebrige i loše kondicije – slično je i s drugim takvim objektima. U državi postoje čak 104 skakaonice, a po broju 50-metarskih Slovenija je svetski rekorder. Što se tiče Planice, pored propale 120-metarske skakaonice poznata je i 90-metarska skakaonica, „letačnica“, u koju se u poslednje vreme najviše ulagalo. Loše stanje skakaonica je razlog što državna reprezentancija trenira uglavnom u inostranstvu – prošle godine su na 120 metara dugoj „velikanki“ trenirali samo jedan dan. Loši uslovi su, međutim, uspehe lokalnih skakača činili još većim. A to neki vide kao slovenačku „posebnost“ – ni slovenački fudbal ne može da se pohvali nijednim stadionom izgrađenim po međunarodnim propisima, ali se državna reprezentancija ipak probila na evropsko i svetsko prvenstvo.

MOSTAR, AVALA, PLANICA: Srušena skakaonica, mamutska – kako su je nazivali u vreme svečanog otvaranja, izgrađena je prema nacrtima inženjera Stanka Bloudeka i Ive Rožmana, pre gotovo 68 godina. Skakači su prvi put s nje poleteli 4. februara 1934. godine, a samo mesec kasnije Planica beleži novi svetski rekord, kada je Norvežanin Irger Rud skočio 92 metra. Dve godine kasnije Austrijanac Sep Bradl postaje prvi letač koji je preskočio magičnih sto metara daljine. Planica je sve do početka pedesetih držala monopol nad svetskim rekordima. Tačno 1950. godine skakaonica u austrijskom Obersdorfu preuzima vođstvo skokom od 121 metra. Uprkos raznim inovacijama rekordi su se kasnije proredili.

Takmičenje na Planici je poslednjih godina dokusurila i „konkurencija“ u komšiluku. U Kranju grade 100-metarsku skakaonicu koja će biti prekrivena plastičnom masom, tako da će skokovi biti mogući tokom cele godine. Kranj je iskoristio činjenicu da u gradu ima sijaset srednjih škola, a povezivanja internata, đaka i sportskih objekata jeste svetski recept za regrutaciju smučara letača i publike. Rečju, dok su skakaonice u Planici propadale, vispreni političari su iskoristili priliku da na talasima narodnog zanimanja za letački sport sebi podignu životni spomenik. Jedva nekoliko meseci pre nego što će „velikanka“ stradati, mediji su bili euforični – „bliži se vreme za veliko narodno veselje“, pošto se u Mislinji gradi skakaoničarski kompleks i to „bez tolara državne i opštinske pomoći“. Javnost je uveravana da je to priča o „neobičnoj i poštovanja vrednoj radinosti“ predsednika mislinjskog kluba skakaoničara Viktora Robnika. U toku tri godine su na brdima iznad Mislinje izrasle četiri nove skakaonice prekrivene plastikom i nova žičara.

„Ponosan sam na svoje delo. Ovaj objekat je dokaz koliko može da se učini kad su ljudi spremni za to srcem i dušom. Umesto da trošim snagu u politici, pronašao sam smisao u ovome i zaljubio se u naše skakaonice“, skromno je objašnjavao Viktor Robnik, inače komercijalni direktor Termoelektrane Šoštanj, kritikujući ujedno selektore državne reprezentacije, koji se „samo dogovore ko će nositi državni dres i onda šaka ti srećnici uživaju u svim povlasticama bez obzira na kvalitet“. Kudeći stanje u sportu koji je nacionalna uzdanica, Robnik je redovno pominjao „kumove“ koji vedre i oblače na smučarskom nebu zbog čega su kao merilo za članstvo u državnoj reprezentaciji važniji dogovori sportskih funkcionera nego rezultati. Nekoliko meseci kasnije inspektori kriminalističke policije odnose iz Termoelektrane brdo poslovne dokumentacije. Procurilo je da nisu baš čisti „dobrovoljni prilozi preduzeća“ za gradnju ove neobične zadužbine. Gradnja skakaonica je bila, izgleda, i „praonica novca“.

Termoelektrana Šoštanj je, naime, o državnom trošku preko posrednika naručivala skupocenu opremu iz inostranstva. Otkrivena je ogromna razlika između uobičajenih i naplaćenih, visokih posredničkih provizija. Pretpostavlja se da je deo tog novca namenjen za izgradnju pomenutih skakaonica, mada još nije jasno ko se tu sve „ugradio“, a ko okoristio. Činjenica je da je Termoelektrana Šoštanj počela projekt ekološke sanacije vredan 153 miliona nemačkih maraka. Na svečanost povodom puštanja u rad prvog uređaja za odstranjivanje sumpora došao je i predsednik vlade Janez Drnovšek. Kasnije se ispostavilo da neki od plaćenih ugovora nikada nisu realizovani. Epilog priče još nije poznat, ali je izvesno da takve afere nisu plodno tlo za razvoj omiljenog sporta.

Što se Planice tiče, krah najveće skakaonice još ne znači kraj sezone. Zaslugom sportista „iz druge branše“ poslednji vikend je umesto za vratolomne skokove na smučkama iskorišćen za reli na ledenim poligonima. Na auto-šou za Petrolov (slovenačka varijanta Jugopetrola) pehar Seićento Petrol prijavilo se oko 80 kandidata. „Očekujemo više od 50 vozača, među njima su Hrvati, Italijani i Austrijanci, a za nastup se interesuju i dva Jugoslovena“, objasnili su Petrolovi portparoli. Svi automobili su bili opremljeni posebnim gumama s ekserima, a organizatori su podelili 40.000 besplatnih ulaznica. Pored auto-trka, publika je uživala i u novoj podvrsti sporta – takmičenju motorista u penjanju uz brdo. Kao brdo je ovog puta poslužila – Planičina „velikanka“.